Бранич

418

В Р А Н И Ч

У приватном праву тај је прпнцпп формулисан у законској одредби: „Воља и наредба човечија заступа закон а закон накнађа вољу и наредбу човечију..." (§ 13. Г. 3.). Но та слобода није апсолутна; она се мора поштовати само дотле, док се њоме не почињу да вређају јавни интереси (§ 13. ш Кпе). Што је извесно, то је, да се аутономија простире на оне односе у друштву, који имају приватно-правни карактер. Закон је ту само да допуни вољу појединаца. Али чим воља појединаца пређе границе приватних односа и своје закључке доноси и о односима јавно-правног карактера, она мора уступити своје место општој вољи заједнице — вољи закона. Кад се принцип о аутономији воље примени на стварно право, онда се мора извести закључак, да крејирање права може бити само по вољи појединаца. Сваки дакле може, да се одрече права, које је он сам нрибавио или које му је закон дао; значи, да права постоје у првоме реду у корист појединаца. Из овога следује, да се нико не може натерати сплом, да чува право које има, нити се когод може лишитп стеченог права преко његове воље. По себи се разуме, да ово може бити тачно само у колико се вршење права и гажење њихово не тиче јавно правног интереса. Другим речима постанак, употреба и гажење права зависи једино и искључиво од воље титулара права. Ми ћемо се задржати само на овоме питању, коликог је обима воља титулара једног стварног права у погледу његовог вршења. Сигурно је ово: сопственик, којије стекао стварно право може то своје право вршити. Али да ли је то и његова дужност? Ако је то у исто време и његова дужност, онда се без сумње може на неки начин казнити, ако ту дужност не буде вршио. Да се питање тиче једног јавног права. сумњи не би било места. Невршење јавних права у исто је-време и невршењејавних дужности. Разлика се види јасно: јавна су права конституисана у јавном интересу, док су приватна права установљена једино у корист њиховог титулара. С тога вршење једног стварног права није дужност, већ један акт воље, која није потчињена законској вољи, већ воље, која је аутономна. Кад се појединцу призна слобода у вршењу његових права, онда му се мора допустити, да их употребљује по својој вољи. Кад је право конституисано једино и само у корист титулара онда се и вољи његовој, да то право