Бранич

50*

0 КАЗНИ, ЊЕНОМ ЦИЉУ И ИЗВРШЕЊУ

787

пелинова нашла је врло много присталица, нарочито у Швајцарској, Енглеској и Америци. Већ 1871. национални конгрес за казнене заводе у СтстаИ изразио се за укидање мере казне. Исту одлуку донео је и конгрес за казнене заводе у Лондону 1872. године. У последње време Г. Ашафенбург 1 заступа Крепалиново мишљење. На стр. 233. свога дела Ашафенбург вели: „Данас се једва у то (реч је о поправљању злочинца) може веровоти, јер злочинац зна, када му казна истиче; буде ли он сам своје судбине господар, пробудиће се вероватно у њему жеља да се поправи на шта га упућује озбиљно старање и дугогодишњи затвор. Деси ли се пак противно, онда не остаје ништа, заиста ништа друго до: уклањање из друштва." Поред свих сјајних аргумената, што их у прилог укидања одређивања мере казне наводе још и други значајни писци као на пример Семал, Гарофало, Енрико Фери и други, ја се ипак не могу номирити с Крепелиновом идејом, што она, и ако на први поглед изгледа изводљива, не може никад поетићи свој правп циљ. Људи који би имали о томе да одлучују: да ли се осуђеник већ довољно поправио, да се може пустити из казненег завода, морали би бити мудри као Сократ, а правични као Катон. У колико злочинац буде лукавпји, у толико ће вештије умети господу обманути и своју слободу искамчити. Смиреношћу, послушношћу, шта више и тешким и напорним радом осуђеник ће се потрудпти, да код њих пробуди веровање, да се он већ поправио. С друге стране било бп врло ризично пристрасности, ограничености и самовољи једне комисије предати судбину безброј људи. Број судских убистава удесетостручио би се, ако се са отклањањем мере казне не би потпуно изменили и карактер и биће проеечног човека. А то се тек не може очекивати. С тога је далеко практичнија пдеја Листова: да се казна ■само релативно одређује, а у пресуди обележава у границама минимума и максимума. По мишљењу Листову о трајању казне одлучивала би нарочита надзорна комисија за извршење казне, коју би састављали: директор казненог завода, један чиновник државног правобранства, један истражни судија и два члана, која би влада наименовала. С увођењем

1 Бг. О. АзсћаПспћигд, Баз Уегћгесћеп и. зеше Векатрћт§;. НеМе11)ег§ 1903.