Бранич

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

795

ству и о уморству са иредумишљајем (отгстго ргетесМШо), о самоубијству, о уморству родитеља и о свим осталим врстама познатих убијстава и уморства. Каква начела воде Карару у цијелом његовом дјелу, види се по ономе, шта он пише о људској правди. Бог је људском удружењу дао власт, да кажњава. 0 томе принципу — вели писац — не може бити сумње. Али, није истина, да је та власт дана људима и људском удружењу на одбрану самих себе. Људско удружење има ту власт на одбрану права и правичности, који владају свијетом. Људи нијесу него потребито средство права и правичности. Треба заштитити право јер то захтјева највећи закон моралног поретка. ГБудско удружење овлаштено је, да брани себе, али не с тога, што оно у себи има можда права да постоји и да се брани, већ што се у њему брани нужно средство моралних закона. Начело судске одбране не треба схватити материјално, као да је задатак кривичног права, да се никада не крше закони на свијету. 0 овоме снијева свјетина, која у суца гледа човјека, који може увијек штитити њено тијело и њено нмање; једнако, као што се неразумни болесник нада, да ће му лијечник од једном излијечити све тјелесне мане и болове. То је снијевање, које у практичном животу ствара разочарења и болове, а у науци кобне заблуде. Неосновано мишљење, — наставља Карара — да медецина мора лијечити и излијечити све тјелесне болести, довело би је до емпиризма, као што прости свијет и вјеру.је шпекулантима. Неосновано мишљење, да људска правда мора искоријенити сва злочинства на земљи, кривичну науку доводи до обожавања терора, а прости свијет нада се само у џелата, који је прави шпекулант кривичног права. Паметни правници не проповедају више науку о застрашавању, и ако се с њом служе још неки законодавци. Свако ново злочинство доказује, да казна, којом се то злочинство кажњава, није била довољна да застраши злочинца, који је презрео казну. Треба је, дакле, повећати. Мора се касније и даље повећавати, сваки пут, кад се види, да стара казна не помаже. Него, човјек гријеши. Гријешио је и гријешиће, докле год буде човјек, и ако му Божја правда пријети много грознијим казнама, него ли су људске казне. Овоме су криви лакомисленост људска, непомња људске природе и нагони људски, који натјерају човјека, да заборави на Божју правду,