Бранич

694

Б Р А Н И Ч

правни писци. Хели (стр. 432) даје о томе овакво мишљење, које треба да служи као водиља,. при чему треба у сваком конкретном случају особено оценити све околности: „Всенцијелне су околности оне, које дају доказ о делу, и околности, које само дело отежавају, тако: дан, место извршења злочина могу бити главне, есенцијелне околности, ако је доказ о делу утврђен констатовањем ових околности". Остале околности имају се сматрати као споредне, акцесорне. Као такве биле би оне, које се тичу имена сведоковог, његових личних својстава и односа сродства с оптуженим лицем. Питање о овом је спорно, јер је истицано и противно мишљење, да би лажност исказа у погледу ових околности такође сачињавала дело лажног сведочења, док Хели као разлог за некажњивост икарактер акцесорности ових околности износп, што се по закону исказ о личним односима сведоковим не сматра као саставни део исказа о ствари (ДерозШоп) и што се не односи на само пресуђење ствари, и што је у првом случају правосуђе лишено само тачног извешћа, док је тек у другом случају лишено доказа, који је управ од важности за пресуђење (стр. 434). Ми мислимо, да је ово мишљење тачније, пошто се исказ сведоков и састоји управ из два дела: једног, који је важан само за правосуђе и другог, који се поред правосуђа тиче и оптуженог, одкојих дакле први део о личним односима не мења саму ствар кривице, ако је други део исказа сведоковог о самом делу истинит и од кога зависи пресуђење. Без сумње, да је тај акт прећуткивања или лажног навођења ових околности неморалан и да заслужује казну, али би казна лажног сведочења била одвећ строга. Могло би се против овог схватања приговорити, да је изрицање пресуде и важност сведоковог исказа о самој ствари условљено тачношћу навода о личним односима сведоковим, нарочито о сродству са оптуженим, и да према томе те привидно акцесорне околности постају есенцијелне. Приговор би био уместан и на исти би се могло само тиме одговорити, да би у том случају требало допустити поновно суђење кривице, али никако примену казне лажног сведочења, јер се ово дело по суштини евојој кажњава због неистинитости оног дела исказа, који се односи на главну ствар, ако је тај део неистинит. Неистинитост тог дела исказа не утврђује се тиме, што он престаје бити доказ услед тога, што се у његову истинитост сумња услед личних односа сведокових према оптуженом.