Бранич

Број 2.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 27.

је употребио обману: обећање да ће се венчати, да би прив. тужитељку нагонио да са њиме у блуду живи, верујући да она на то иначе неби пристала, — те њен пристанак није слободан, већ последица заблуде, у коју је доведена лажчим обећањима оптуженога.

Прописи о принудној нагоди ван стечаја не односе се и на Државну Хипотекарну Банку, нити се њима негирају прописи нл. 62 у в. чл, 48 и др. зак. о њеном уређењу. (Мишљење Опш Т е Седнице Касационог Суда од 7 П. 1925. бр. 800). Г. Мин- Правде, актом својим од 3 II. 1925. бр. 7135 представио је Касационом Суду, да га је Др,жавна Хипотекарна Банка молила да издејствује Одлуку Опште Седнице Касац. Суда, односно примене § 19. Наредбе Бана Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације од 1. рујна 1916. год. Бр. 17500, којим је уведен и уређен поступак у принудној нагади ван стечаја п преиначена наређења стечојног закона од 28. ожујка 1897 г. и закона о побијању правних дела гледе имовине инсолвентних дужника од 24. ожујка 1897 г., тојест да ли се пропис § 19, поменуте Наредбе има односитиинаБанку као повериоца многобројних њених дужника, као и да ли се овом одредбом негира пропис чл. 62. у в. чл. 48. закона о њеном уређењу, који говоре о праву првенства њеног у наплати из заложеног јој имања и праву да се у наплати из имања њеног дужника под стечајем има придржавати једино и искључиво одредбе закона о њеном уређењу, -— па је Господин Министар молио Касациони Суд, да му, на основу тачке 2. § 16. закона о своме уређењу, даде своје мшиљење по овоме питању, које је од важности по кредит, који Хипотекарна Банка — особито у данашњим приликама ■— даје грађанима. Касациони је Суд, у својој општој седници, проучио истакнуто питање и односне законске прописе, па је нашао: Како су чланом 48. и 62. закона о уређењу Управе Фондова, сада Државне Хипотекарне Банке, као специјалног закона, а ради заштите Управиних интереса, прописане на-

Према свему изложеном у овоме конкретном случају постојали су сви потребни елементи дела из §188 те је требало оптуженог Ристу и осудити на одговарајућу казну, а не пустити га без икакве кривичне одговорности противно досадашњој судској пракси.

рочите одредбе: да она у сваком случају има право првенствене наплате за своје потраживање из имања које јој је за ово заложено; да даје хипотекарни зајам само на прво место (чл. 12.); да откаже зајам и тражи наплату и пре рока, ако би вредност залоге опала (чл. 19.); да од свог неуредног дужника одузме управу над заложеним имањем (чл. 54.); као и то да имања дужника који падне под стечај, а на којима постоји њена интабулација, не улазе у стецшину масу, нити да се на њих односз прописи закона о стецишном поступку, него да се расправљају по одредбама закона о њеном уређењу, — то се, очигледно, поменута Банска Наредба, и остали прописи о „принудној нагоди ван стечаја", не могу односити на Државну Хипотекарну Банку, нити се њене привилегије, дате јој горепоменутим специјалним законом, могу сматрати као прећутно укинуте доцнијим законом генералне природе, којим је и код нас уведен закон о принудној нагоди ван стечаја, већ би се то могло учинити само изречним одредбама законским о престанку тих привилегија и то било доцнијим каквим законом, било изменама у специјалном закону о њеном уређењу, којим су јој те привилегије биле и дате. Према изложеном, Општа Седница Касационог Судз налази, и, на основу тачке 2. § 16. закона о своме устројству, по овоме питању, даје своје мишљење: да се пропис § 19. поменуте Наредбе не односи и на Државну Хипотекарну Банку, нити се том наредбом негирају прописи чл. 62. у вези чл. 48. и др. закона о њеном уре-ђењу Међутим, међу неким судијама појавило се и овоме противно мишљење, које због његове луцидности и одлучности, износимо пред читаоце „Бранича". Ово углавном гласи: „Кад је Закон о принудној нагоди дошао после закона о Уређењу Управе Фондова,

СУДСКА И АДМИНИСТРАТИВНА ПРАКСА