Бранич

Број 6.

„БРАНИЧ"

Страна 111.

Да ли је општинско уверење, којим се тврди да иеко има извесно непокретно добро као наследник извесног лица, доказ о томе при његовои тражењу убаштињења на то добро.? Начелна одлука опште седшце Касац. Суда од 10.-V1-1925 г. Г. Министар Правде, актом својим од 3. априла т. г. Бр. 15757, доставио је Касационом Суду представку једног првостеп. суда о томе како су у два оделења Касац. Суда донесене две разнолике, једна другој противне, одлуке у два случаја о убаштињењу и преносу непокретности. Тако, једно одељење узима да је уверење општинског суда, којим се тврди да неко има извесно непокретно добро као наследник извеснога лица, доказ о томе при његовом тражењу убаштињења на то добро; друго, пак, одељење узима да такво уверење не може служити као доказ о точе, јер општинска власт није законом овлашћена за тврђења о наслеђу. Достављајући ово, Г. Министар Правде обрггио се Касац. Суду да, на основу тач. 1. § 16 Зак. о своме Устројству, оцени да ли има разлога доношењу Начелне Одлуке по истакнутом питању. Касациони Суд у данашњој својој општој седници нашао је, да постоји заиста неједнако решавање овога питања у двз одељења Касац. Суда и да је због тога, потребна једна начелна одлука према тач. 1. § 16. Зак о устројству Касац. Суда. Узевши ствар у расматрање, Касациони Суд налази ово што следује: Законодавним решењем од 18. априла 1850.као и оним од 15. ју.аа исте године, протумачен је § 292. грађ. зак. тако да до завођења баштинских књига, судска потврђења тапије имају исту правну вредност коју има и увођење у баштинске књиге. Тим истим законодавним решењем изречно се каже, да се хоће да се сваки на тај начин убаштини на своје непокретно добро и, да би се што више у народу распространила безбедност која се добија таквим убаштињењем, препоручује се управној власти да отпусти упуство да „сваки Србин ускори добровољно своје непокретно добро које притежава у баштинске књиге увести и о њима обезбедљивчм писмом надлежне власти, т. ј. уредном тапијом, снабдети" Следујупи овој препоруци законодавне власти, Министарство Правде, као таква надлежна управна власт, дала је то упуство расписом својим од 11. јуна 1849. год. „да ни једна продаја земље у будуће неће бити судом потврђена, докле над-

лежни кметови на лицу места, призвавши тамо дотична лица продавца и купца, и суседе продане земље, не изведу и увере се, да продавац само сопствену земљу своју продаје, и да он, о> начивши границе продане земље у тапији, овимаграницама-туђу земљу не захвата, и напослетку да земља, коју продаје, у процесу с ким не стоји, које све извидници кметови, да тапију најпре својим у томе смислу потврђењем оснаже, па тек онда да окружни суд по надлежности тапију потврди". А расписом од 2. новембра 1862. год. да се још има „пазити и захтевати да надлежна полицијска власт одостовери потпис примирителног (општинског) Суда". Да судови после тога такву тапију, којом је све напред изложено испуњено, потврђују, била је скоро увек практика судова, тзко да се противно поступање јазљало само изузетно. Наравно да је за расправу наслеђа и оглашавање за наследника надлежан судија за неспорна дела, а, на случај спора, редозан суд, али суд^ја за неспорна дела предузима ту своју акцију само на захтев интересованог лица, јер по § 394 грађ. зак. наследником се постаје у тренутку смрти онога који се наслеђује и самом том смрћу, а по § 486. и 487. грађ. зак. суд без захтева преживелог супруга или кога од наследника или тутора и других лица којих се тиче у потпис заосталих добара не упушта се, нити предузима расправу наслеђа „осим случаја где деца малолетна без оца и матере и без сваког старешине остану". Дакле, кад би расправа наслеђа морала претходити тапију коју наследчик тражи, радило би се противно како овим законским прописима тако и противно изречно израженој тежњн законодавства да се у народу што више одомаћи добровољно вађење тапија на добра која се имају по наслеђу јер расправа наслеђа захтева доста времена и доста кошта. Суд ће, према овоме сваку тапију која садржи у себи све што јз за њу потребно према горњем упуству и коју је утврдила надлежна општинска власт у свему како је напред изложено, а државна полицијска власт оверила ч.ене потписе, имати да потврди и преда ономе који је тражио. Наравно да може бити случај да се доцније покаже да је неко други наследник а не онај који се као такав убаштинио, али о томе треба највише овај да води рачуна, јер од тога зависи колико ће му вредити ово убаштињење. У осталом, то исто може да буде случај и кад се предузме баш расправа наслеђа од стране судије за неспорна дела. И ту може још увек да се доцније појави неко други са више правг,.