Бранич

БРАНИЧ

Година XII.

Београд, децембар 1927.

Број 12.

уредништво : књегиње љубице бр. 11.

издавач : КЊИЖАРНИЦА „ПОЛЕТ"

ПИТАЊЕ ИЗЈЕДНАЧЕЊА НАШИХ ЗАКОНА Вг. ЛУЈО БАКОТИЋ ИЗВАНРЕДНИ ПОСЛАНИК И ОПУНОМОЋЕНИ МИНИСТАР

II. Административни закони

(Наставак)

Министарство Унутраињих Дела Системисање Министарства Унутрашњих Дела биће код нас најтеже административно питање. Његово уређење значи уређење целе каше политичке администрације, у којој у много случајева нисмо на чисто ни са тим јесу ли за неке иослове надлежна среска поглаварства или је за њих надлежност резервисана Министарству Унутрашњих Дела, или којем другом Министарству. Наша се земља по Уставу административно дели на области, округе, срезове и општине. Окруза су и поред Устава аболирани, и према томе остаје фактична подела на области, срезове и општине. Чланом 95 Устава одређено је да једна област не може имати више од 800.000 становника. Тај је број без сумње био меродаван за оснивање области, јер би иначе природни прираст становништва проузроковао периодично разграничавање области у којима би се временом становништво намножило преко тог броја. Међутим уставом није прописан и минималан број становника за једну област. И тако смо ми са становништвом од непуних 13 милиона дотерали до 33 области, са 33 великих жупана, 333 срезова са 333 среских поглавара, са читавом армијом виших полицијских чиновника и са читавом војском полицијскрх писара и приправника, агената и стражара. И све је то рђаво плаћено и непрестано изложено премештајима, пензионисањима и отпуштању из службе. И ми се још чудимо што нам је администрација слгба! Политичка администрација земље дира у интересе сваког појединог грађанина. Она је и социолошки и политички проблем. Политичка администрација земље је огледало државе. Она је она еманација државног живота која може да подржава, али и да поткопава кредит и престиж једне земље. За то се о њој не може говорити, а да се не испитају чињенице које на њу утичу и факта из којих се она образује. Политичка администрација

даје физиономију землзи. Према политичкој администрацији једна земља изгледа поштена или непоштена, памегна или глупа. Али се тема политичке администрације код нас не може третирати ако се не води рачуна о политичком животу наше земље. Није могуће ограничити се на излагања општих идеја. Због тога ја молим читаоце да ми дозволе једну малу екскурзију кроз наш политички живот. Нећу залутати. Ограничићу се на оно што је у тесној вези са политичком администрацијом наше земље. Код нас се не води рачуна о чињеницама које са \1 мало пре споменуо. Или се тај рачун стабо води. Ми не умемо да резонујемо. Ми као да хоћемо да моделишемо ствари по идејама које имамо о њима, а не да црпимо наше идеје из ствари које су пред нама. Ми видимо оно о чему мислимо, уместо да мислимо о ономе што пред собом видимо. Мој уважени и цењени пријатељ господин Др. Аранђеловић, који је човек и паметан и сталожен и који искрено воли своју земљу, у чланку „42 тачке", публикованом у божићном броју „Трговинског Гласника", набројио је главне мане наше управе у Јужној Србији. Он извор тих мана види у „привидном парламентшризму " кроз који се развија наш политички живот, и он каже да нема наде да ћемо ускоро прићи систему правога парламентаризма заснованог на слободно израженој вољи народа", који би све то излечио. Ја се не могу сложити са овим начином посматрања стварности, јер мислим да наш парламентаризам није привидан, но да је он у истини и у потпуности прави „наш парламентаризам." Ми данас нисмо у стању да дамо бољи парламентаризам. Али да је тај наш парламентаризам паралисао и да стално држи наш политички живот у паралитичком стању, у томе се са госп. Др. Аранђеловићем потпуно слажем. И зато не верујем ни у чудноват (тако га назива сам госп. Др. Аранђеловић) лек који он предлаже за Јужну Србију, а који би се састајао