Бранич

Број 2.

,Б Р А Н И Ч"

Страна 2 3

изузетне државне разлоге, изложене у чланку II, нарочити специјалан додатак судија требао законом бар да изједначи са основном судијском платом. На тај начин то би се питање за сада релативно најбоље реишло и постигле би се две користи: прво, тим побољшањем обезбедио би се судијама колико толико пристојан живот до новог могућег повећања њихових плата, када се буде побољшала и финансијска ситуација земље, а затим би се омогућио прилив спремних правника у судску струку и дала би се прилика да се изврши селекција судијског реда. Добро награђено енглеско правосуће пружа нам за то најречитији пример. Други момент од огромне важности за санирање нашега правосуђа је појачавање одговорнссти судија за њихов службени рад и појачавање контроле над њима. Ваља одмах истаћи да је то питање, у колико се тиче злочина и преступних дела из општег казненог законика, доста добро разрађено. Пожељна би била већа строгост у кажњавању специјалних судијских кривица и мало већа брзина у њиховом извиђању и пресуђивању. Дисциплинарни поступак предвиђен у глави VII законског предлога,која сеодноси на одговорност судија, нормирао је све главне појединости у дисциплинарном поступању према судијама. Требало би га, по нашем мишљењу, само допунити једном новином: да се као дисциплинска кривица сматра, и као такво казни, поништавање већег броја одлука једнога судијеу извесном одређеном периоду времена од стране виших судова. 1е§15 таквој једној законској одредби био би овај. Познато је, на име, да поједине судије из незнања или неспреме, други из недовољне израђености, трећи из нехата и безбрижности према своме позиву, доносе погрешне, па често и монструозне одлуке, са оним стереотипним и у последње доба учесталим изговором: „пресудимо овако, па нека ствар иде вишим судовима". Међутим од колике је штете понекад такво несавесно вршење судијске дужности није потребно нарочито истицати. Да то покаткад руинира интересе појединаца, а у сваком случају руши углед правосуђу и подрива веру у њега, ван сваке је сумње. Често и најкраће, иначе непотребно развлачење спора може бити фатално за једног парничара, независно од тога што се може десити да један погрешно пресуђени спор остане случајно неисправљен и од вишега суда. С тога би такво схватање и вршење судијске дужности, које би потицало из неспособности за позив, или из нехата, требало подврћи дисциплинском кажњавању.. Тако на пр. ако би једном судији била поништена у једној години петина од

укупног броја одлука које је донео, да се казни новчаном казном; за поништај четвртине од целокупног броја одлука, да се кззни премештајем у други суд истога степена; код поништаја трећине одлука, да се казни премештајем у другу струку; најзад да поништај половине донетих одлука повлачи пензионисање дотичног судије. Поврат би се казнио строжије. Оваква новина посредно би утицала на квалитативно побољшање судија. Једно с тога, што би се тим начином вршило одабирање бољцх судија, уклањањем или иступањем неспособних и несавесних, а друго и зато, што би се судије тим путем и тако рећи принудно усавршавали у своме знању и развијали моћ у пресуђивању спорова. Не малу корист за нашу јуриспруденцију имало би чешће давање противразлога нижих, на одлуке виших судова. Тај двобој у расправи спорова био би благотворан за нашу јудикатуру. Појачавање контроле имало би се завести честим инспекцијама судова, које би вршили нарочити инспектори, изасланици Министарства Правде. Најделикатније и, за извођење, још и најтеже питање, било би одабирање представника нашега судства. По себи се разуме да би се то могло псстићи само објективним и беспристрасним избором најспособнијих судија ван страначког и сваког другог утицаја. Један од главних разорних узрока који су изазвали садашње стање у нашем правосуђу, без сумње је политика. Начело Гизо-а, да споразум и пријатељство између Правде и политике показује њихову трулеж, а сваки њихов додир кужан је и заразан, није било поучно за наше политичке и управне кругове. Партизанство, па донекле и непотизам, још увек цветају у нашем правосуђу. Тим нерационалним схватањем и радом државне управе у питању избора и постављања судија и судскога особља, земља је осетно трпела и још увек трпи. Зато би темељна спрема, израђеност у послу и савесност, требало да буду искључиви и једини критеријум код избора и постављања судија. Наши надлежни чиниоци и државници код овог питања треба да се увек сећају речи славнога Дифора, да судије. ма на коме степену хијерархије били, нису ни људи какве личности, нити какве странке, већ су слуге закона и земље. Само ће се тако у нашој Отаџбини загарантовати Правда, та потпуна и идеална сагласност између добро схваћених индивидуалних и народних интереса и општих интереса човечанства. И само ће се тако наше правосуђе уздићи и задобити поштовање свих грађана наших,