Бранич

Број 2.

,.Б Р А Н И Ч"

Страна 37

стечај отворен над имовином дужника § 24. стец. пост. Према томе у питању је да ли § 24. стец. пост. претпоставља час, као моменат отварања стечаја, или се под часом разуме сазнање суда да је неко презадужен и да му се има стечај отворити, јер у пропису § 24. стец. пост. стоји „како је суд решио", теје потребно тачно одредиги моменат кад је судско решење пало. Позната је чињеница, да се у судским решењима никада не ставља час када су она донета, па је у толико теже применити § 24. стец. пост., нарочито с обзиром на то, да је доношење судскога решења о отварању стечаја интерна ствар суда, док обзнана и прокламовање има јавни карактер и чини, да је стечај у погледу свог јавног карактера ступио на снагу, па је према томе тек обзнана релевантна — §§ 21. и 22. стец. посг. У овоме случају и тражење забране и отварање стечаја датирају истога дана, 22.априта 1926. год., па према томе суд напази да поверилац није захтевао залогу по § 381. грађ. суд. пост., нити по § 24. стец. пост., са ових разлога: Грађанскисудски поступак датира од 1865. г., док је стечајни поступак од 1861. г. Дакле грађ. суд. пост., као млађи, има се примењивати у погледу тражења обезбеђења над имовином презадуженога, те је § 381. грађ. суд. пост. у неколико дерогирао § 24. стец. пост. И кад по § 381. грађ. суд. пост. поверилац не може стећи залогу, јер самим отварањем стечаја нема места одобравању забрана на дужникову покретност, онда се потражитац забране има одбити од свога тражења као неумесног. Стец. поступак као млађи не може ни у колико мењати односе јавнога карактера,.засноване на одредби да се у дан има урачунати 24 часа, те према томе истраживати моменат отварања стечаја. Па не само да суд своје тврђење заснива на позитивним законским прописима, већ долази до убеђења, да кад би се стриктно без обзира на § 381. грађ суд. пост. примењивао § 24. стец. пост., онда би истраживање момента отварања стечаја довело до абсурднога решења да је поверилац самим тим што је његово тражење обезбеђења заведено под старијом нумером у деловодном протоколу стекао залогу и ако је обезбеђење могуће тражио после отвореног стечаја, као и то, ако је тражено у времену од донетог решења па до обзнане. Суд налази да је § 381. грађ. суд. пост. имао за циљ да исправи у неколико § 24. стец. пост. и све ове нелогичности, узимајући да забрани не може бити места, ако је она

тражена онога истога дана када је над имовином дужника отворен стечиј". По опширно образложеној жалби Бр. 25380 погражиоца забране, Касациони Суд примедбама својим Бр. 7569 од 15. септембра 1926. г. поништио је ожалбено решење Београдског Трговачког Првостепеног Суда Бр. 21726 са ових разлога: „Кад се из акта Бр. 21726, аса полеђине истог, види, да акт тражења обезбеђења носи млађи број од решења којим је дужнику отворен стечај, и кад се из одлуке на наведеном акту види да је тек поводом овог тражења забране дужник саслушаван у смислу § 143. и 144. стец. пост., онда је тиме утврђено да у време тражења забране није било стечаја над дужниковом имовином, већ је то тражење забране било повод доцнијем отварању стечаја и за то је суд погрешио што није одобрио тражену забрану, јер је у § 24. стец. пост. наведано, да тек од часа како је суд решио да се стечај отвори, нема месга забрани". Исте овакве примедбе Касациони Суд учинио је и по другом једном тражењу обезбеђења по меничном потраживању у суми од 2,000.000 динара. Касациони Суд овим прашлним гледиштем прекинуо је једну доста дуго упражњавану погрешну праксу. Љуб. В. Стефановић, адвокат. Есконтна листа није уговор, а није увек ни облигација Уговарање већег интереса од законског интереса 6% јесте споредан менични уговор. Погрешно се сматра сама есконтна листа за сам тај уговор и тако је третирају. У приватно-правним трансакцијама и пред судовима (као забранама, тужбама у редовном или кратком поступку) појава есконтне листе јесте потпун доказ за тај већи уговорени интерес, и тај већи интерес се у приватном животу исплаћује, а код судова досуђује. Међутим сама есконтна листа као писмено није уговор. Но она није ни облигација како се обично јавља. Уговор (двострани, теретни) по § 192. грађ. суд. поступка нијеЈ јер није написана у онолико примерака, колико има уговарача, а није ни влашћу потврђен у случају да није попуњен руком сауговорача. Облигација није такође ако ју је потписник само потписао, а оставио другоме да попуни шаблон — § 192. грађ. суд. поступка. Облигација биће само у оном случају, ако је потписати попунио шаблон, а из тога његовог попуњавања се увек до-