Бранич

В Р° ј . „БРАНИ^- Стрзна 45 ДА ЛИ СЕ ПОСТОЈАЊЕ ЗАДРУГЕ МОЖЕ ДОКАЗИВАТИ СВЕДОЦИМА? СЛАВКО А. МАРКОбИЂ АДВОКАТ

Забрана употребе сведока као доказног средства у грађанским парницама изречена је у § 242. Г. С. П. речима: „Неће се моНи доказивати сведоцима никаква тражбина, које Сума вредности прелази 200 дин., без обзира на основ, из ког тражбина произилази и на предмет кОЈи €е тражи". Тежиште овог законског прописа је на речи „тражбина". У коме значењу је овде употребљена ова реч? По Андри Ђорђевићу све тражбине, које су ггредмет спорова, заснивају се на извесним фактима, који су у вези са правом и правним односима. Ова факта су или правна или материјална факта. Правна факта су она збића или околности која по природи својој производе правне последице, а које имају за циљ да створе, измене, пренесу, признају или пониште какво право или сбавезу. Ова правна факта су или вољна, јер се састоје из вољних радња дотичних лица (н. пр. закључивање уговора), или су невољна правна факта, која не зависе од воље појединаца, а која се пре могу назвати случајним догађајима, но која су од утицаја на право и на правне односе (н. пр. рођење, смрт). Материјална факта су пак људске радње које непосредно нису управл^ене на то да утичу на какво право или обавезу, она по својој природи дају само материјалне резултате, но посредно имају везе са правом и са правним односима пошто својим материјалним резултатима могу да произведу правне последице (н. пр. засејавање и орање њиве, зидање грађевине, прибирање плодова). Забрана доказивања сведоцима спорне тражбине, чија вредност прелази 200 динара, односи се на оне тражбине код којих се има да доказују правна факта, и то она правна факта која представљају вољна дела појединих странака, односно дотичног лица, а која су извршена баш у тој намери да имају утицаја на право и на правне односе, да дакле имају какву правну последицу било да стварају, мењају или укидају какво право или обавезу. Овакве тражбине обично произилазе из облигаторних уговора. Но њих има и у областима стварног (н. пр. конституисање службености, пренос својине), породичног (н. пр. усвојење, брачни уговори) и наследног права (н. пр. уговор о узајамном наслеђивању, уговор о одрицању права на наследство). Забрана из § 242. Г. С. П. односи се, дакле, на

све оне тражбине које цогиту из вољних радња дотичних странака или лица, а које су управљене на то да утичу на право или обавезу каквог лица, дакле на све уговоре без разлике, били они т с1апс1о, ш {ааепсЈо, ш поп ЈасЈепсЈо. Невољна правна факта, материјална факта и природни догађаји (н. пр. пожар, поплава) у колико од њих зависи право или обавезе, могу се, као фактичка питања, доказивати сведоцима, пошто овде сведоци немају да сведоче ни о каквим вољним рздњама које су, као код уговора, управл<ене на то да непосредно произведе измене, укину какво право или обавезу, него ипак посредно, без садејства људске радње и воље, утичу на права и обавезе. Како сада стоји ствар са задругом ? Да ли се њено постојање или непостојање може доказивати сведоцима? По §§ 57. и 507. Г. 3. који су дали све елементе и дефиницију задруге, задруга је заједница живота, имања и рада између два или више мушких сродника, крвних или грађанских. Према овој дефиницији елементи потребни за постојање задруге су: 1. заједница два или више лица; 2. заједница између сродника, крвних или грађанских; 3. заједница живота; 4. заједница у имању; и 5. заједница рада. Свих ових пет елемената потребни су да би било задруге. Битно је у појму залруге постојање заједнице. Но није довољно да између извесних лица постоји ма каква заједница. Потребно је да је та заједница баш онаква какву захтевају прописи у §§ 57. и 507. Г. 3. да је дакле она заједница између мушких сродника крвних или грађанских, а да поред тога још постоји међу њима заједнички живот, заједничко имање, које заједнички раде. Ако ма који од ових елемената фали немамо задружног односа већ обичног смесничарства. Задружни однос је један правни појам, те је и дефиниција задруге, како је она изложена у §§ 57. и 507. Г. 3., потпуно схватљива само од стручњака, правника. Појам задруге и задружног односа, као правнотехнички израз, не може бити познат лајицима, у најчешће случајева сељацима сведоцима. Они, као лајици, не могу запазити и