Бранич

Страна 50

,.Б Р А Н И Ч

Број 3.

О ПЛЕБИСЦИТУ — КРИТИКА ТЕОРИЈЕ ПЈ1ЕБИСЦИТА МИХ. СТОЈАНОВИЋ СУДСКИ ТАЈНИК

Пошто смо изнели правну природу теорије плебисцита, остаје да видимо која је, у ствари, љена вредност са теоријске тачке гледишта, другим речима изложићемо мишљења разних аутора о критеријуму ове теорије са њиховим разлозима за и протав принципа у питању. Идеја да се да становништву право да одлучује о територијалним питањима подигло је велике контроверзе. Док се с једне стране пледирало за теорију плебисцита, дотле се с друге стране ударало на њу пасионираним нападима. Публицисти, који су се изјаснили противу примене плебисцита на територијалне промене, следују различите путеве. Једни оспоравају сам правни основ теорије, други се задовољавају да укажу на злоупотребу и опасности њене примене. Противници плебисцита доказују да се судбина државе, као такве, налази тесно везана са судбином свакога појединца од њених становника и да појединац представља само један део целине; они тврде да сама могућност цепања колективне воље једне државе акцијом једног дела народа преставља највећу потврду осећаја слободе грађана и њихових права. Признати становницима једнога дела државе право да се изјашњавају о модификацијама територије, значи усвојити један принцип кога одбацују непроменљиви закони правде и општи принципи међународног права. Гефкен, оспоравајући факт да је популација уступљене територије позвана да даје свој пристанак у форми плебисцита, овако вели: „Фактор чији је пристанак потребан, то је сила која у свом политичком и законодавном суверенигету врши уступање дотичне територије; тражити санкцију још и уступљеног територијалног дела, значило би захтевати у већини случајева да се побеђени извуче из најнеправичнијег рата, који је сам започео, без икаквог територијалног губитка". Противници плебисцита претендују, даље, да је схватање, по коме се народима располаже противу њихове воље, лажно. По њима 70 је само један блеф објективне афирмације, јер питање о томе: да ли једна држава може да задобије власт над извесном облашћу без пристанка свога становништва? трансформише се, фалсификовањем науке, у питање: да ли је допуштено подчинити један народ или један његов део противу његове воље?

У одбрану ове тачке гледишта противницк плебисцита служе се следећим аргументом: Докле год индивидуа има право да слободно располаже сама собом т. ј. докле год има могућности да изађе из сфере туђе доминације слободом свога мишљења и докле год је иста слободна да изабере себи државу, — тако да приликом анексије не преостаје ништа друго до један го и безлични територијални елеменат који се подвргава туђој власти, —• дотле је недржавнички сматрати заузимање територије као какву насилну анексију и означавати овај поступак као противан међународном моралу. Дакле, закључују они, ако би се негирала легитимност територијалног задобијања без пристанка становништва, онда би излазило да се све државе налазе лишене свога правног основа. Ако се овом парадоксу додг још и предпоставка да се овај пристанак ствара и манифестује у току времена путем подешавања, онда се јавља као лажна она теорија по којој јавна власт једног дела државне територије не може да буде отуђена без предходног пристанка становништва. Осећаји и интереси становника били биједном таквом променом повређени, у толико више што права о којима је реч не припадају њима, него целини државе којој и они сами припадају. Вредност уговора које закључује једна држава, и њихове правне последице наспрам трећих лица, не може се ставити у зависност од воље појединаца који учествују само својим интересима. Оно што компетентни органи државни чине и одлучују, представља чин и одлуку целе државе, и овим чињеницама појединац, у својству поданика, не може а да се не покори. Кад народ, као државна целина, донесе једну одлуку преко својих компетентних органа, сагласно Уставу, он се онда истовремено обвезује да се сваки члан ове целине тој одлуци и подвргне. Ето у томе се, гтрема овим ауторима, састоји право слободног располагања народа, јер противноне би било ништа друго до један вето против државе, дат мањини и управљен противу одлуке већине, одлуке која је диктована самом нуждом самоодржања. Противно схватање одговарало би субординацији интереса целине жељама и инте-