Бранич

Страна 98

,Б Р А Н И Ф

Врој 5

тичним решењем оглашава за уништено, све под претпоставком да је такво писмено доиста постојало, за које постојање као такво није овакво решење никакав доказ. Издатељ писмена, које се на овакав начин за уништено огласи, могао би само у томе случају доћи у обавезу према сопственику, који је тражио уништење изгубљеног писмена, ако би неком трећем лицу, које је то изгубљено писмено нашло и поред решења судског о уништењу, предао, ону вредност коју то писмено представља, у колико би то писмено какву материјалну вредност представљало, да се њоме може, да користи фактички држалац одговарајућег писмена. Дужност пак за издатеља, да изгубљено писмено сопственику поново изда ни у колико не заснива решење судско издато само на основу § 204. грађ. суд. пост. ову дужност у колико је издатељ сам неће да изврши, може сопственик изгубљеног писмена и за уништено оглашеног на основу § 204. грађ. суд. пост. само путем редовне парнице, да издејствује у колико своје право фактички има. Овај други поступак у погледу тражења издања новог изгубљеног писмена о поклону не може тужилац никако ни тражити сада после смрти пок. Т. као представљеног издаваоца истог писмена и у толико је изложено тражење тужиочево неумесно; он би сад могао тражити само то, да му тужени као правни следбеник пок. Т. признаду факат издавања и постојања изгубљеног писмена о поклону. И кад то ови у овоме спору одричу да му признаду, то је према § 178. грађ. суд. пост. дужан доказати другим доказима без обзира на споменуто решење бр. 8182. Од доказа пак, које је тужилац у овом смеру поднео по овом спору, доказ по сведоцима, чијим је испитима било места према § 245. а) последња алинеја грађ. суд. пост. суд овај по § 213. истог закона није могао убедити о представљеној поставци тужилачкој у погледу постојања наведеног писмена о поклону. Ово с тога, што ниједан од испитаних сведока не зна тачно да покаже, да је писмено од поклона како га тужилац представља доиста постојало, како у погледу његове садржине тако и у погледу његове форме: да га је пок. Т. својеручно написао и потписао, према § 192. I. ал. гр. суд. пост. Неки од сведока наводе да је неко писмено виђао у тужиоца и да му се чини да је писано руком пок. Т., неки не знају ништа по томе писмену или су само слушали, да има такво писмено, неки сведоче само то да је пок. Т. обећао начинити кућу тужиоцу или дати му дућан с пекарницом, да седи

док му кућу не начини. О постојању самога писмена како по садржини тако по форми, како га је тужилац представио не зна ниједан сведок да тачно покаже. Искази пак сведока Л. Ј., М. Ђ. и А. М., који тврде да су видели писмено чије се издање тражи овом тужбом и да су познали рукопис пок. Т. нису могли убедити суд да је пом. писмено писао својом руком пок. Т., јер они сведоци нису могли једним погледом утврдити, у толико пре, шго на ту околност: да ли је писмено писано руком пок. Т. нису обраћали нарочиту пажњу према њиховим исказима § 213. грађ. суд. пост. Суд је даље нашао, да нема места овде ни другоме доказу предложеном одтужиоца — допуној клетви његовој § 291. грађ. суд. пост. ово последње стога, што суд држи да тужилац ово своје тражење није ни вероватним учинио, а то стога, што и ако је пок. Т. умро у 1910. год., тужилац се све до 1922. год. није јављао са тражењем својим око остваривања представљеног му учињеног поклона и убаштињавања поклоњених добара, што је нарочито могао пре ратова (све до јесени 1915. год.), док писмено о поклону није изгубљено, а он то ипак није учинио као и с тога, што је према решењу судије за неспорна дела бр. 5571. од 28. 11. 1911. год. пок Т. туженом П. поред осталог свог имања тестаментално завештао и оно што према представци тужиочевој чини предмет поклона њему, које је решење судијино саопштено и 3., жени тужиоца Б. и ова се на исти тестаменат сагласила. Тужилац плк сем простог приговора, да решење бр. 5571. није извршно постало, ништа у појединостима не износи, да је у ма ком виду нападано наведено распоредно решење бр. 5571. или иначе, да садржи какве нетачности. Напослетку ни позивање тужиочево, да он од смрти пок. Т. непрекидно до данас седи у дућану и пекарници, које чини предмет наведеног писмена о поклону не плаћајући кирију није од пресудне важности за тужбом постављено питање, јер тај факат и у колико постоји, сам по себи не може бити од важности, као доказ по наведеном тражењу тужиочевом, јер би се он могао разумети и у другом смислу (као например служб. станова), а не онако како је тужбом представљено". По благовремено изјављеном незадовољству тужилачке стране бр. 858., Скопљански Апелациони Суд преиначио је пресуду Лесковачког Првостепеног Суда од 22. октобра 1925. бр. 28037. са разлога: „Кад је Првостепени Суд нашао, да има места испиту сведока, на које се тужилац за доказ својих тужбених навода позвао и кад