Бранич

Број 12

„Б Р А Н И Ч"

Страна 231

вање не премаша поменуту процену за 2700 дин., те ће он за толику суму бити ослобођен од полагања кауције, а на ресто од 300 дин. — а то је његово потраживање — платиће потребну кауцију (5 одн. 10%). Даље, други, по рангу, поверилац чија би тражбина износила 500 дин. имао би да положи кауцију на с>му од 800 дин., на његову и предходећу му, а био би ослобођен на 2200 дин., за колико његово потраживање, по одбитку предходне, не премаша процену имања; и т. д. Тако, да последњи поверилац, чије потраживање, кад се дода збиру предходећих пречих потраживања, пређе преко процењене вредности имања има да плати пуну кауцију, према процени имања. Ми се не би могли сложити са оваквим тумачењем. Оно нам не изгледа нимало у складу са циљем кауције. Јер, као што знамо, законодавац је предвидео полагање кауције из два разлога: а) прво, да извршна власт има уверење да је лице које хоће да лицитира озбиљан надметач; а то ће, свакако, бити један такав нздметач, чија је тражбина обезбеђена, и која је већа од износа кауције, или, пак, толика; и б) друго, што се кауцијом хоће да обездеди, у границама могућности, наплата штете коју би лицитант, евентуално, могао дуговати у случају друге продаје (§ 484. Грађ. Суд. Поступ.). Док, напротив, у том случају, ту штету гарантује примање таквог повериоца, те отуда нема никакве бојазни ако се не положи кауција. Према томе, нелогично је, с обзиром на овакав циљ кауције, да поверитац, хипотекарни или прости, као надметач, полаже кауцију у износу своје обезбеђене тражбине. а да се на суму за колико не прелази, према процени, као што смо видели из наведеног примера, ослобођава. То се најбоље види када се ово мишљење упореди са мишљењем г. г. Ж. М. Перића и Др. Аранђело вића исказаном у њиховом познатом делу: о извршењима одлука судских. 3 Они веле, у овом свом наведеном делу, да се ова привилегија т. ј. ослобођење од полагања кауције, као надметачи, даје повериоцима, који ће се према рангу своје хипотеке (залоге), а с обзиром на процењену вредност пописаног добра, моћи наплатити из цене добијене продајом тога добра. Јер ако је, пак, ранг таквог повериоца такав да с обзиром на процену пописаног добра, он нема ништа да прими, онда је он у положају обичног повериоца, повериоца незаложног који, онако исто као сваки други

2 В. ЖЛМ. Перић и^Др. Аранђеловић: Грађански Судски Поступак, други део\ о извршењу одлука судских, прва књига, стр. 285., 1912, Београд.

надметач, има да положи кауцију. У таквом случају, они даље кажу, може бити да ће такав поверилац добити, такође, неки део од своје тражбине, ако би се такво добро продало скупље но што је процењено; али то је евентуалност која не даје таквом повериоцу право на надметање, без кауције, и ако је заложни. Но они се не задржавају само на томе, већ иду и даље па кажу, да у случају ако би, према процени, тражбина таквог повериоца била у неколико обезбеђена, али опет не онолико колико износи кауција, тај поверилац положиће у готовом новцу одн. у папирима или залози толико колико још треба до оне суме која се за кауцију полаже. Као што се види, према оваквом мишљењу, могућа су како потпуна ослобођења од полагања кауције тако и делимична, и ако, у том случају, сума потраживања таквог по вериоца прелази суму процењене вредности дотичног непокретног добра. Овакво тумачење последњег става § 479. Грађ. Суд. Поступ., од стране г. г. Перића и Аранђеловића, ми ћемо најбоље објаснити примером на пр.: једно непокретно добро, које је предмет јавне продаје, пооцењено је 50.000 дин. На ово добро имају двојица повериоца интабулацијом обезбеђене тражбине, које на дан продаје са интересом износе: првог, по рангу, 25.000 дин.; другог, по рангу, 15.000 дин. и трећег, за чији је рачун ово добро узето у попис, 9.000 дин. Како све ове три тражбине скупа не прелазе процењену вредност непокретности, то би, по њиховом мишљењу, били ослобођени сви од полагања кауције, као надметачи. Исти би случај био и онда, када би тражбина овог трећег повериоца илносила 12.000 дин. Дакле, и онда, када би по одбитку прве две предходне (прече) тражбине прешла суму процењене вредности. Јер, у овом случају, тражбина овог трећег повериоца, и ако прелази суму процењене вредности, обезбеђена је бар толико колико износи кауција. Сасвим оправдано, — пошто ниједан ни други циљ кауције не би дошао у опасност због оваквог тумачења; напротив, одговара му. Док би, ми смо то већ видели, по мишљењу г. Урешевића, такав поверилац имао да плати целу кауцију, иако је његова тражбина обезбеђена за дуплу вредност — износ кауције. Не видимо оправдана разлога, зашто натезати са таквим тумачењем, које није ни мало целисходно. Уосталом, то се н^јбоље види из примера који наводи сам г. Урошевић, а којим смо се ми раније упознали. Овде да напоменемо још само то. Он каже, имање је процењено 3.000 дин., а заложна