Бранич

Страна 16

.Б Р А Н И Ч"

Број 1—9

према олакшавајућим и отежавајућим околностима, о накнади штете и кривичним трошковима. Сва ова питања решавају државне судије самостално без поротника — чл. 27. и 30. зак. о пороги. По жалби на пресуду поротног суда Касациони Суд може поступати двојако: а) или понишгити и закључак поротног суда и одлуку државних судија по чл. 38. зак. о пороти — дакле уништити поротну пресуду V целости, — или б) поништити само онај део одлуке државних судија која се односи на примену материјалног закона — чл. 39. зак. о пороти. У првом случају кад по жалби оделења Касационог Суда уништи и закључак поротног суда па и цео поступак, мора бити наређено ново ислеђење или нов претрес, према томе да ли се примедбе Касационог Суда односе на истрагу или само на извиђање пред поротним судом. Овако императивно налаже чл. 38. зак. о пороти, који иде у томе и даље, па наређује, да ће у том случају дело извиђати и судити исте судије и поротници па ма поротницима рок и истекао. У другом пак случају, кад по жалби оделење К. С. нађе да је закључак поротног суда правилан, али да је само материјални закон погрешно примењен од стране државних судија, на пример: нетачна квалификација дела, величина казне или штете и трошкова, — онда Касациони Суд враћа предмет истом суду да на новом претресу другу пресуду изрекне само у погледу радња државног суда — у погледу примене материјалног закона. Тако изрично наређује чл. 39. зак. о пороти. Тај законски пропис поред овога у таквом случају овлашћује нижи суд, да усвоји или не усвоји примедбе оделења К. С. Значи, да законодавац само у овом другом случају даје право нижем суду, да на примедбе оделења К. С. даје своје против разлоге. Ово је и сасвим логично, јер би се ту појавио сукоб у мишљењу државних судија две различите инстанције у погледу примене једног материјалног закона, који сукоб има да реши неко трећи — а то је опет државни суд у виду опште седнице Касационог Суда. Сасвим је разумљиво, да кад се код поротног суђења примедбама оделења К. С. ништи само поступак државног суда, да тај државни суд против-разлозима брани своје мишљење, за које је он једино и компетентан и у доношењу кога је он једино и учествовао према чл. 27. и 30. зак. о пороти. Али кад је примедбама оделења К. С. уништен и рад државног и рад поротног суда — дакле цела поротна одлука — онда државни суд нема законско овлашћење да

само својим против-разлозима заступа и оживљује ту целу одлуку. Нема зато, што су у доношењу те целе пресуде учествовали и поротници и државне судије, што је то њихова заједничка радња, па следствено то њихово заједничко закључење има да брани само онај, који га је стварао а то је цео поротни суд — државне судије и поротници, јер су они, као што рекосмо, у решавању питања о делу и кривици учествовали као нераздељива целина. Поротно закључење, које се доноси по слободном уверењу, чим је поништено од оделења К. С., ново закључење може доћи једино од истог форума — од пороте. С тога и чл. 38. зак. о пороти изрично наређује, да мора бити нов претрес. Да ли ће та друга одлука поротног суда гласити као и прва или не, зависи једино од поротног суда по завршеном поновном дослеђењу и претресу. Рацио легис је тај, што порота одлучује по слободном уверењу, па кад би се државном суду дало право, да у својим противразлозима сам заступа целу одлуку поротног суда — значило би самим државним судијама дати право поротског решавања, што им је изрично забрањено нашим законом, који државном суду код поротског суђења то не признаје. Да идемо даље. Ако би тај уништени поротни закључак државни суд у својим против-разлозима бранио теоријом законских доказа, значило би државном суду признати право, да заступа и оживљује поротске одлуке по теорији законских доказа, што је противно и поротском суђењу и закону и пороти. Ако би пак државне судије браниле одлуку поротног суда теоријом слободног уверења, значило би признати им једно право, које им ова врста суђења не признаје. Значи у оба случаја уништити значај поротног суђења и институцију пороте учинити илузорном. Следствено ни закон, ни теорија, ни логика напред изложено поступање не признају. Да видимо како је по осталим законским одредбама. Чл. 43. зак. о пороти изрично наређује: „За све, што овим законом није друкчије наређено о делима, која пред поротни суд долазе, вреде наређења кривичног поступка". Па кад се има у виду, да је закон о пороти донет 1892. год. — дакле 27 година после закона о кривичном судском поступку — значи, да је самим тим § 279. крив. суд. пост. на коме би се против-разлози могли заснивати, укинут чл. 43. зак. о пороти. Остаје дакле овлашћење само из чл. 39. зак. о пороти за давање против-разлога.