Бранич

Страна 74

,Б Р А Н И Ч"

Број 1—9

себна правна живога и први, неоспорно, својом појавом, изазива други у одређеном року, законом предвиђеном — иначе може да се угаси и он сам. Понављајући оно што смо већ раније рекли — правдање прибелешке имало је доћи аутоматски по законом путу, независно од судбине саме прибелешке, док је њено одобравање — прокрчило самостално себи путању својим сопственим правним средствима. Саопштио Душан П. Мишић, писар Варошког Суда. Нешто о такси на удовички ужитак. Ми смо приметили да је пракса врло нестална при одређивању ове таксе. Подлога њена узима се од случаја до случаја ма да је, према нама, прецизно, законом, обеле.жена. Стога ћемо се позвати на неколико законских прописа који ће нам, ако се не варамо, дати за право, у погледу предњега тврђења. Када се пажљиво прочитају §§ 412., 413., 414. и 415. грађ. зак. — не водећи рачуна о §§ 774. и 775. грађ. зак., пошто се односе на брачне уговоре — долази се до овог закључка: 1.) Целокупна заоставштина мужевљева служи за основу удовичком ужигку; и из овога излази као последица: 2.) Нико не може окрњити ту основу па ни сам супруг у својој последњој вољи. Ценећи крвне везе и моралне обавезе, законодавац је сузио ово генерално право удовино двама изузетцима, и то: 1а) они, који су до смрти мужевљеве учествовали у ужитку са његовог имања, ту повластицу имају и после његове смрти; 2а) ако се неки блиски сродници, лимитативно побројани, не би могли сложиги са удовом или она с њима, и ако би сви ови били повезани између себе заједничким уживањем мужевљевог имања, та би се заоставштина, онда, поделила, на све њих, и са једног таквог дела удова би имала неограничено право уживања, наравно, не ослобођавајући се, при томе, последица принципа из § 24. грађ. зак. Као што се види, не би требало да пракса лута. Чим се утврди кога је супруг-муж оставио, поред удове, после своје смрти, нарочито, када се утврди која су лица живела под једним кровом (фигуративно узето) са удовом и њеним бив. супругом, — сама се оцргава база удовичком ужитку. И да би он, сада, добио своју фискалну димензију, имамо се послужити таблицом из т. бр. 23. закона о

таксама, уз припомОћ чл. 25. истога закона. Просто речено, израчунати, прво приход ужитак заосталог имања, као да је удова остала сама по смрти њеног мужа, па потом тај ужигак изражен у односу на закон о таксама поделити бројем учесника — где се убраја и удова и количник што се добије, представља висину таксе за удовин ужитак. На завршетку — усуђујемо се да приметимо да је закон оставио једну празнину, не водећи рачуна о годинама старости оних, који остају на уживању имања са удовом док, међутим, није пропустио, у погледу њене старости, да изведе читаву скалу (чл. 25. зак. о такс.). Јер, остала удова, на уживању, са дететом на сиси, или у двадесетим годинама (водити рачуна о § 117. и сличним грађ. зак.), са заовом млађом или старијом, она плаћа увек исту таксу, иако величина њеног ужитка или бар његова перспектива зависи, у многоме од оваквих чињеница. Саопштио: Душан П. Мишић, писар Варошког Суда. Један интересантан сукоб надлежности између Првостепеног Суда и Министра Унутрашњих Дела. Господин Министар Унутрашњих Дела, актом својим И. Бр. 348. од 24. фебруара 1928. г. доставио је Суду овоме, да јеизмеђу Првостепеног Суда за град Београд и њега, Министра Унутрашњих Дела, наступио негативан сукоб надлежности у погледу разматрања решења по предмету забране Ђ. П. из Београда. Сукоб се састоји у следећем: Градски Суд за град Београд и Чукарицу за извршења, донео је своје решење под бр. 19049/924. г., којим је Б. П у погледу тражења да се њене ствари, које су пописане по забрани Ђ. П. иставе из пописа, упућена као слабија у праву на редован грађански спор. Противу тога решења Град. Суда, она је изјавила жалбу Првостепеном Суду за град Београд, који се одлуком својом бр. 50282/927. г. огласио ненадлежним за размаграње тога решења са разлога, што је закон о градским и среским судовима, по коме је Првостепени Суд био надлежан за разматрање ових решења, престао да важи, па је предмет вратио извршном одељењу Управе Града Београда, да га достави на разматрање вишој надзорној управној власти. Извршно одељење УправеГрада Београда спровело је према овој одлуци Суда предмет Министарству Унутрашњих Дела, као вишој управној власти, но Министарство се такође огласило ненадлежним за разматрање, са разлога: што Министарство Унутрашњих