Бранич

Број 1—9

„Б Р А Н И Ч"

Страна 83

зак. био дужан, да га храни, одева, васпитава и т. д. Олакшицу добро врадање не признаје му за то, што је пред судом признао, да је раније судски осуђиван за утају новца, као и с обзиром на начин на који је ово дело извршио. Како су испуњени услови из § 243. крив. суд. пост., пресудом од 26. новембра 1928. год. Бр. 66143 казнио га је смрћу. Београдски Апелациони Суд нашавши да је пресуда у погледу квалификације дела и кривичној одговорности оптуженог добра; даље је нашао да се оптуженом има признати: 1) У олакшицу казне што се оптужени налазио у тешкој невољи према целокупном ислеђењу, па је овом нагнан дело извршио, а ову му околност признаје зато, што је убијени Божидар био непослушан син према родитељима, да је живео сам на свој рачун не уносећи ништа у заједничку кућу, да је своје родитеље, брата и сестру грдио, псовао и нападао, да је свог оца јурио секиром на два дана пред убиство, којом му је приликом сведок отео секиру, пошто је он прво секиром ударио у врата говорећи оцу: „сад ћу да га убијем"; да је на годину дана пред убиство говорио да ће дати пет литара ракије, ко му убије оца; и најпосле да је на осам месеци пре дела убијени посвађавши се с оцем гађао га камењем, говорећи: „сад ћу са њим да се наплатим". Све су ове околности доказане исказом по једног сведока за сваку! 2) Према овоме, неправилно је налажење првостепеног суда да оптужени има отежицу из тач. 4. § 65. крив. зак., према коме је као малолетном у смислу § 115., 116. и 117. грађ. зак. био дужан да га храни, васпитава и т. д., је је и убијени Божидар био дужан да свог оца и родитеље поштује и слуша, као и оно што својим радом прибави, у кућу уноси — § 120. и 121. грађ. зак., док на против ислеђењем као што је напред речено угврђено је противно. 3) Првостепени Суд је погрешно узео, да се Милутину не може признати као олакшица добро владање — тач. 4. § 59. крив. зак. са разлога, што је оптужени раније у 1906. и 1907. год. осуђиван за утају, јер је то дело застарило по § 74. крив. зак.; и с обзиром на начин извршења дела, јер и то не можо опстати, јер тим начином дављењем и стезањем за гушу, —• није учинио дело убиства, без икаквих нарочитих свирепости, те се из поступања оптуженог, како при извршењу дела тако и после тога, не може узети да је покварен човек. Према томе кад оптужени има три олакшавне околносги — тач. 2., 4. и 7. § 59.

крив. зак., онда му се казна има одмерити по § 60. крив. зак. За то је својом пресудом од 4. фебруара 1929. год. Бр. 842. казнио опт. Милутина са 15 година робије у лаком окову. Касациони Суд у I одељењу решењем својим од 8. марта 1929. год. Бр. 288. оснажио је пресуду Апелационог Суда већином гласова. Како се има разумети и примењивати § 398. тач. 4. законика о поступку судском у грађанским парницама. Господин Министар Правде, актом својим од 14. марта 1929., бр. 18151, доставио је Касационом Суду две одлуке донесене од разних одељења Касационога Суда у Београду, једну другог одељења од 11. октобра 1928. год., бр. 10446 а другу трећег одељења од 4. фебруара 1929. г., бр. 1530, из којих се види неједнака примена § 399. тач. 4. грађ. суд. пост. — II одељење, као што се из духа његове одлуке види, ставило се на гледиште да је, у случају где се једновремено, једним истим актом, тражи забрана за обезбеду и тражбине којој је рок прошао као и тражбина којима рок још није протекао, има узети за доказано да су и ове последње тражбине у опасности већ самим тим што би суд по првој тражбини — са протеклим роком забрану одобрио. III одељење напротив мишљења је да, према § 399. тач. 4. када рок обвези још није прошао, потражилац забране мора да докаже да је једна забрана на имање дужниково већ стављена, па да би се могло узети да је у опасности и она тражбина којој рок још није протекао. По мишљењу тога одељења законодавац тражи да између већ стављене забране и тражења забране по обавезама којима рок још није прошао — постоји један ма и најкраћи размак у времену, и да се стога не може сматрати да је опасност за тражбину доказана и онда када се једновремено и истим актом тражи обезбеђење и по обавези којој је рок прошао и оној код које то није случај, па би по првој обавези забрана била одобрена. Достављајући ове одлуке Касационога Суда, Господин Министар Правде молио је Касациони Суд да, у смислу тач. 1. § 16. закона о своме устројству у вези §§ 103. и 117. Закона о уређењу редовних судова, од 18. јануара 1929. год. донесе начелну одлуку по истакнутом питању. По овом тражењу Господина Министра, Касациони Суд у данашњој општој седници својој, расмотио је наведене одлуке својих одељења о којима је реч у вези са решењима првостепеног суда на која се оне од-