Бранич

Страиа 4

„Б Р А Н И Ч"

правде, од 31. јануара 1929. 8 ) Његов је задатак да са стручне и правне стране прегледа п оцењује пројекте закона, уредаба и правилника са законском снагом (чл. 1 зак.) Нарочитим Правилником од 18. фебруара 1929. 9 ) регулисани су детаљније организација и рад Врховног законодавног савета. Пошто законски предлог буде претресен и примљен у Врховном законодавном савету, доставља га његов претседник сталном референту Претседника министарског савета, који о томе подноси реферат Претседнику Министарског савета. По месту на коме се налази у току законодавног поступка, одговарао би претрес у Врховном законодавном савету претресу у народном представништву. Али основна разлика између функције народног представништва и Врховног законодавног савета јесте у томе што се на законском предлогу који је Народно представништво једном усвојило, не могу вршити више никакве измене у даљем законодавном поступку, док је сасвим обрнут случај са законским предлогом ко.ји изиђе из Врховног законодавног савета. На име ресорни министар може у споразуму с Претседником Министарског савета вршити и даље измене на законодавном предлогу који је усвојио Врховни законодавни савет. Ове измене могу се вршити све до самог потписивања закона од стране Краља. У опште је могуће да се један законски предлог и не подноси на претрес законодавном савету, и да без његовог учешћа постане законом. Такав је, на пример Закон о избору патријарха српске православне цркве од 6. априла 1930. 10 ) Ипак су значај и улога Врхсвног законодавног савета у данашњем нашем законодавству врло велики. Стручност његових чланова пружа довољног јемства да се закони добро израђују, како са гледишта правне политике тако и са гледишта законодавне технике. Кад кроз једно стручно тело пролази за кратко време један велики број закона, и у томе већ лежи гарантија да ће они бити у складу један с ДРУГим и да се неће сукобљавати и узајамно потирати. Разуме се да и овакав рад мора имати својих недостатака, али њих ће бити у много мањој мери него на пр. што је то било код указног законодавства, ко.је је претходило уставу и затим било озакоњено. Кад законски предлог изиђе из Врховног законодавног савета и у претседништву односно ресорном министарству буде евентуално још и дефинитивно редигован, под-

9 ) Сл. Нлв. бр, 45-ХХ — од 23. фебруара 1929. 10 ) Сл. Нов. бр. 79-ХХХ од 6. априла 1930.

носи га Краљу на потпис ресорни министар. Закон често садржи у прелазним наређењима пропис да ступа у живот кад га Краљ потпише. Исти термин упстребљаван је и за време устава. Али онда је Краљев потпис зиачио потврду, санкцију закона, зна- > чио је да се краљева воља сјединила са Скупштинском и да је тиме завршено стварање законодавне всље. Данас међутим краљев потпис значи нешто друго, он не значи само завршавање стварања законодавне воље, већ управо стварање те воље у потпуности, не давање пристанка да предлог који је законодавно тело решило постане закон, већ само стварање, прогшсивање закона. Овде се може приметити да се у акту проглашавања увек ставља да Краљ прописује закон, ма да се овај израз не предвиђа Законом о Краљевској власти од 6. јануара 1929. нити којим другим законом. У Закону о краљевској власти се каже да Краљ и з д а ј е законе; међутим оба ова израза: и прописивање и издавање значе једно исто. Ако би се примила теорија немачког правника Лабанда о одвајању законске садржине од законске заповести, онда би Краљево потписивање закона било управо то издавање законске заповести, које је као најважнији мсменат у стварању закона и Лабанд ставља у надлежност монарха, признајући му тиме у законодавству претежан положај над парламентом који би само имао да формулише законску садржину, слично нашем Врховном законодавном савету. Чак се мсже рећи да нашим приликама боље одговара ова Лабандова теорија него приликама на које ју је он примењивао. Ово због тога што код нас не постоји за решавање о законима једно такво тело као што је парламенат, те се код нас не би могао стављати онај приговор који се с правом чинио Лабанду, на име да монарх не може ништа изменити у законском тексту који је парламенат усвојио, односно не може издавати закон без пристанка парламента, те да му према томе не припада никакав претежан положај у законодавству. Као што смо видели, Краљ може по својој вољи изменити сваки законски предлог кој« му се поднесе на потпис, ма он и био претресен и примљен у Врховном законодавном савету. Али овакво одвајање законске заповести од законске садржине у опште није потребно чинити, јер баш и кад Краљ потпише један законски предлог онакав како му је поднет, не вршећи у њему никакве измене, то бива зато што га је он примио, усвојио, те се може рећи да закон потиче од њега, и да баш он, дајући за-