Бранич

Број 1—6

,Б Р А н и;ч°

Страна 41

6564 изјавио је муж Н. Ј. следеће: „што се тиче жениног мираза изављујем, да сам доиста примио 250.000.— дин. и готов сам увек вратити јој тај мираз кад се будемо развели." На основу овереног преписа ове белешке и уверења суда, да је на покретност фирме П. и Ј. у којој је муж Н. био јаван члан-ортак, стављена већ једна. забрана, жена Д. тражила је забрану на покретност дужника. Н. а за обезбеду 250.000 дин. донетог мираза и првостепени суд за град Београд одобрио је забрану на дан 6. јуна 1929. г. Бр. 40847 нала-зећи да приложена белешка задовољава услове из § 377 грађ. суд. пост. У жалби Касационом Суду под Бр. 46344 од 29. Јуна 1929. г. на ово решење, муж Н. навео је: а) да приложена белешка уз акт којим је тражена забрана, није доказ о његовом дуговању, јер је ова изјава о миразу дата пред ненадлежним судом, те се има сматрати као да правно и не постоји. Духовни суд је надлежан да расправља само „дела у смотрењу брака", али не и у погледу мираза, које се питање има расправити пред редовним грађанским судом § 99. грађ. зак., Уредба од 4. јуна 1851. г. Законодавно решење од 21. Децембра 1851. год. и прописи из XXVIII главе грађ. зак., који се односе на брачне уговоре. б) Ако суд нађе да је ова изјава — признање, дата пред надлежном влашћу, онда се има узети онако како је дата, т. ј. да ће он, муж Н., вратити својој жени Д. мираз„кад се р а з в е д у", док брак још није разведен. Али по § 766. грађ. зак. ,,муж има право уживати мираз женин докле год брак траје у сили и важности. Он готове новце, дугове уступљене или друге потрошне ствари може потрошити, само за вредност и накнаду својим добрима јемствује", па и он, муж Н. има право ужитка на имовини — миразу своје жене „докле год брак траје у сили и важности". Пошто је брак још увек у снази, то његова обавеза да мираз врати, још није настала, в) Жена Д, има по § 776 грађ. зак. право законске залогеза свој мираз на добрима свога мужа, које је веће од права датог јој решењем судским о забрани. („за мираз женин муж својим добрима нарггвно јемствује" — § 766 грађ. зак.). Она се по сили овог зак. прописа, може обезбедити на добрима мужевљевим убаштињењ е м или интабулацијом за време трајања брака, што је овде случај, али се не може обезбеђивати и забраном, јер јој то право не признаје § 776 грађ. зак. а овај зак. пропис, као изузетак од општих правила, има се најстрожије тумачити и примењивати. г) Најзад, ни приложеним судским увере-

њем о томе, да је над имовином фирхме П. и Ј. стављена већ забрана, није испуњен услов из тач. 4. § 399 грађ. суд. пост. с тога., што је ранија забрана стављена над имовином фирме П. и Ј. која је засебна правна личност а не над л и ч н о м имовином њега — мужа Н. Касациони Суд примедбама свога III. одељења Бр. 10065/29. поништио је решење прв. суда Бр. 40847/29. из разлога, што исто не одговара закону. „Према § 376. грађ суд. пост. каже Касациони Суд у својим примедбама, за стављање обезбеђења потребно је да постоји обавеза онога, на чију се имовину она захтева, а ова се обавеза по § 377. пом. закона, доказује пуноважном исправом. Како је потражилац забране Д. Ј. као доказ о дугу, поднела оверен препис рочишне белешке код духовног суда архиепископије београдске од 31. маја 1929. г. Бр. 6546 на којој је њен муж жалилац Н. изјавио, да је на име мираза примио 250.000 дин. а пом. белешка према §§ 187. и 188. грађ. суд. пост. не преставља пуноважну исправу о дугу у смислу наведеног § 377. грађ. суд. пост. будући да је пом. изјава жалиочева дата пред ненадлежном влашћу, зато суд на основу ње није могао одобрити захтевано обезбеђење". Првостепени суд уважио је горње примедбе Касационог Суда и решењем својим Бр. 58392 од 2. Септембра 1929. г. одбио молиљу Д. од тражења забране. По жалби пуномоћника тужилачке стране Бр. 70968 од 14. Октобра 1929. г. Касациони Суд је у своме III. оделењу решењем својим Бр. 13584 од 20. Октобра 1929. г. оснажио горње решење првостепеног суда, а жалбу 0 д б а ц и о. Региструјући овај редак и интересантан случај, не можемо а да се не солидаришемо са. мишљењем Касационог Суда израженим у примедбама његовог III. оделења Бр. 10065/29., налазећи, да је оно правилно и на закону основано. Како је у жалби мужа Н. под Бр. 46344/29. коју смо у изводу овде изнели, ово правно питање у главном расправљено и исцрпљено, то не би имали ништа више да наведемо. Надати је се, да духовни судови неће више узимати од странака друга признања до она која су им стрсго законом наложена, као ни да првостепени судови неће пружати овим признањима никакву правну помоћ, ако буду у опште постојала и та помоћ од њих тражена. Горње примедбе Касационог Суда јасне и изричне, снажно правно мотивисане, не дају никакве сумње у овом погледу, те с тога ово правно питање можемо сматрати д еф и н и т и в н о расправљеним у смислу истих. Д -р Видан О. Благојевић адвокат