Бранич

Страна 46

„Б Р А Н И Ч"

Број 1—6

Дакле из овог законског прописа, тумачећи га онако како је редигован, излази да се тражење може довести до вероватноће једино сведоцима, а не и другим доказним средствима — полудоказима нпр. исправама, На овом гледишту и ми стојимо, и такво гледиште бранимо тиме: §. 291. Г. С. П. јасно каже када и којим средствима може се довести тражбина до вероватноће — сведоцима, према томе остала доказна средства отпадају. Међу тим могао би се учинити приговор на ову констатацију у томе смислу, што би се истакао §. 2. Г. С. П. — аналогија — и рећи, да се и исправама може тражбина довести до велике вероватноће, и да се клетва допуна може досудити и када нема никаквих доказа — аналого § 291. Г. С. П. па тим пре се може тражбина довести путем исправа, до вероеатноће, а на ово гледиште стао је и Касац. Суд О. о С. Бр. 10138. од 14.-XII. 1896. године. Овако резоновање не слаже се са позитивним законским ирописима, у којима се говори о заклетви и исправама. По §. 187. и 188. Г. С. П. исправа је потпуи докав о ономе што тврди као јавна исправа, — а по §. 189. Г. С. П. она је потпун доказ — као приватна, у колико није оспорена од противне стране, — и најзад исправа која нема квалитета исправе из цитираних законских прописа, служи као исправа са квалитетом почетног писменог доказа — §. 245. а. Г. С. П. — дакле као једиа врста полудоказа — које средство, као доказ, узгред буди речено, грађ. суд. поступ. не познаје. Према овоме када би се стало на гледиште — да рачуни издати од трговца у којима се констатује — да је извесно лице купило извесне ствари од фирме А.— могу да, путем аналогије послуже као доказ којим се доводи тражбина до вероватноће — онда би се пало у очиту контрадикцију са позитивним законодавством, а што је учинио како Првостепени, тако и Апелациони и Касациони Суд — расправа ван спора о коме је реч на начин изложен. Пре свега не може се путем аналогије ићи тако далеко, да се мимоиће и §. 245.а. Г. С. II. који предвиђа почетак писменог доказа — и узети да је тражбина доведена до вероватноће — исправом овде рачуна - извода из књига трг., јер то писмено не потиче од оног против кога се у спору употребљава. Овде се не може истаћи ни §. 12. трг. закона, јер он говори само 0 трговачким књегама — као полудоказном средству у трг. пословима, што у конкре";ном случају није случај. Према томе када поднета писмена нема-

ју ни карактер почетног писменог доказа, онда се неможе узети, као што то погрешно узима Касац. Суд, да се писменом рачуном трговачким може тражбина довести до вероватноће — те да се конкретни спор има расправити у см. §. 291. Г. С. П. Према томе по нашем мишљењу,. погрешио је Касациони Суд, када је оснажио пресуду Апелац. Суда, којом је одобрена пресуда Првостепеног Суда, јер поднетим писменима тужилачка страна — није доказала ништа, а најмање довела тражбину до вероватноће. Јер и са почетком писменог доказа, може се са натезањем спор расправити у см. §. 291. Г. С. П. — а тим пре, још теже када ни овог нема, као што је са овим конкретним случајем. Према свему до сада реченом, ми се не слажемо са начином расправе овога спора, на начин како је он расправљен. пошто се такав исход овог спора не заснива на позитивним законским праписима, ма да истина горње решење одговарало би иравди, али бига 1ех зес! 1ех. Боривоје Петровић писар Првостепеног суда за град Београд Нешто о појму и суштини капаре с обзиром на један конкретан случај. а) Тужиља Н.П. тужбом својом Бр. 39674. 1929. тужила је Првостепеном суду заград Београд банку Н. Н. из Београдз и преставила суду: да је са директором банке Н. Н. закључила усмени уговор, по коме јој је дала под закуп од 1. маја 1929. год. дућан са месечном закупнином од X... дин. и да јој је банка платила кирију за месец мај; да време закупа није уговорено. Банка се ни-је уселила 1. маја, према томе тражила је тужиља — да суд пресуди: да банка плати сву кирију до новембра 1929 год. дакле, да се банка осуди на извршење уговора посредним путем — плаћање кирије. Тужена страна у свом одговору на тужбу Бр. 41616/29. није признала постојање закупног односа и иаеела је да плаћена кирија може бити само капара, и да као таква она пропада ономе ко је да, овде туженој страни, односно ко уговор не изврши, па је стога тужбено тражење неоеновано. Првостепени суд за град Београд пресудом својсм Бр. 74134/29. пресудио је: да тужиља положи допуну заклетву на околност изложену у тужби. Што се тиче питања плаћене кирије и навода тужене стране, да је она капара, те као таква пропада, ако се уговор не извр-