Бранич

Страна 100

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—10

плату коморине таксе. II став овога прописа овлашћује коморе, да од лица која траже упис у именик адвоката могу захтевати уписнину. Из упоређења ових двеју одредаба види се, да обе садрже по једно овлашћење за коморе, али да та овлашћења нису до крајности идентична. Прво овлашћење — § 34 — односи се на пристојбу по термину закона, друго — § 6 — иа уписнину, а величину и једне и друге таксе имају одредити пословници комора. Одбор адвокатске коморе у Београду, користећи ова овлашћења, одредио је обе таксе у свом § 61 Пословника одбора и то уписнину у I ставу, а таксу за пресељење у II ставу и то на начин сагласан закону Идентификовао је дакле оба случаја пресељења. Па кад је Одбор дато му овлашћење искористио на овај начин и кад је и за пресељеље из места једне у место друге коморе одредио таксу од 300.— динара, а закон јасно одвојио уписнину од „пристојбе", онда је несумњиво: да се уписнина може захтевати само приликом првога уписа у именик, а при том и при сваком новом упису лица, које је већ било уписано у именик адвоката, а у моменту уписа не достаје му континуитет у адвокатском иозиву. Сви остали случајеви мимо ових, где постоји континуитет у позиву, долазе у пресељење и могу се теретити само пристојбом у овом слу-

За тужбу из § 303. а. грађ. зак. надлежан је Првостепени Суд за град Београд, иако је посао, који се тужбом напада, трговачки I. Љ. Н. поднео је тужбу Београдском Трговачком Суду под Бр. 9512 на основу § 303. а. грађ. зак. Представио је да је у фирму Б. С., чији је сопственик био М. С., ступио Ч. С. После неког времена М. С. је иступио из фирме, а иста остала на Ч. С., који је примио на себе да исплати све дугове фирме Б. С. Тужилац Љ. Н. имао је потраживање лично од М. С., а не од фирме Б. С., и када је, хотећи да се обезбеди, ставио забрану, одобрену решењем Београдског Трговачког Суда од 30. децембра 1927 год. Бр. 85159 установио је да М. С. нема у фирми Б. С. никакве имовине, пошто је из фирме иступио. Извршна власт је ипак извршила попис. Сматрајући да је у овом случају извршен пренос, о коме говори § 303 а. грађ. зак. Љ. Н. је тражио од Трговачког Суда да пресудом поништи тај пренос радње, да би на тај начин утврдио: да су ствари које

чају коморином таксом из II става § 61. Пословника одбора. Ово је смисао закона, а Одбор коморе заборавља, да закон важи за целу Краљевину и да правилник, коме не споримо његову територијалну надлежност, мора бити сагласан са законом. Још нешто специјално за конкретни случај. Пословници комора, базирани на законском овлашћењу, не могу бити у колизији са њима изворним законом. Закон је извесне адвокате ослободио уписнине и државне таксе. То је нормирано у II одељку § 124 Закона о адвокатима. Ослобођена су уписнине лица, која су у моменту ступања на снагу Закона о адвокатима од 17 марта 1929. године била уписана у именике адвокатских комора односно у постојећи списак адвоката. Ова лица одбори су дулши увести у именике по званичној дужности и без наплате таксе и уписнине. Па кад је закон јасно нагласио, кад се има наплатити уписнина а кад „пристојба" и кад је у овом случају молилац као предратни адвокат био у списку Министарства Правде и у моменту пресељења канцеларије поседовао контунуитет позива, онда је, мислимо, одлука Одбора коморе, па следствено и Касационога суда у колизији не само са Пословником коморе већ и њему изворним законом. Д. И,

су узете у попис ипак својина првобитног сопственика фирме —• М. С,, а не својина садашњег сопственика Ч. С. Тужени М. С. и Ч. С. у одговору на тужбу изјавили су: да Трговачки Суд није надлежан за расправу овога спора, зато што Трговачки Суд није надлежан за расправу о својини ствари. Београдски Трговачки Суд у своме решењу од 28. новембра 1928 год. Бр. 93541 нашао је: да је у овом случају основ спора поништај преноса фирме, односно уништај уговора о ортаклуку између М. С. и Ч. С; да је сваки уговор о ортаклуку трговачки посао, јер је закључен између трговаца у циљу трговине — § 17. зак. о устрој. Трг. Суда; да је према тач. 2. § 16 истога закона Трговачки Суд надлежан за расправу сваке парнице, која се односи на трговину, и према томе да је и у овом случају он апсолутно надлежан за расправу овога спора. II. М. С. и Ч. С. изјавили су на то решење жалбу, и у њој понова истакли: да се у овом спору у суштини расправља питање

Судска и административна пракса