Бранич

Сфана 8

.БРАНИЧ'

Број 1—2

2) Други још важнији правни разлог по коме се у овом случзју мора променити Закон о адвокатима јесте тај, што је он каснији закон од Закона о поступку војних судова у кривичним делима од 15 фебруара 1901 године. Овај закон као каснији укинуо је све њему противне одредбе ранијих закона. То излази не само из познатог правног начела 1ех ро§1:епог (Јего^а! ргЈогГ, већ и по изричном наређењу садржатом у његовом § 129, према коме од дана обнародовања у Службеним нсвинама (19 март 1929 год.) престају важити „други законски прописи из специјалних закона, уредаба и декрета, који се однссе на адвокате и адвокатске приправнике, изузев адвокатске тарифе, која остаје на снази до доношења правилника у смислу § 28 овога закона.'' Према томе је у сваком случају престала важити и одредба § 174 Закона о пост. војних судова у крив. делима у колико је противна заступању адвоката пред тим судовима, пошто им § 20 Зак. о адвокатима признаје то право пред свима судсвима. 11. Ни наведени разлог целисходности, када би се баш имало законско с-влашћење да се ово питање невезано за законске прописе реши, не би могао опстати. Неоспороо је да је баш интерес Војске и њених судова што боље истраживање материјалне истине и правилна примена закона. Учешће адвоката само би помогло на томе послу. Ово би у сваком случају допринело још већој популарности наше Војске, ако би се на њеном форуму правде дала пуна могућносг одбране оптуженогаНајзад учешће једног грађанског лица у војном судству и то као војног судије дозвољено је чак у мобилном и ратном стању по § 46 1п 1'те Закона о устројству војних судова. Учешће ових лица свакако се није никада показало штетно по интересе Војске и службу коју су она вршила. Па када учешће таквих лица као судија још у ратном стању није штетно, откуда би могло бити штете од учешћа једног адвоката и то махом резервног официра као браниоца у редовном стању. Од таквог учешћа би напротив могло бши само користи.