Бранич

Број 1—2

Страна 51

3) Државе, ван склопа Немачке Републике не подлеже по међународном праву надлежности немачких судова. Румунија као власник једног трговачког пароброда на Дунаву закључила је уговор с једном немачком фирмом да јој ова стави на расположење неколико шлепова ради превоза товара. Једног дана румунски пароброд, који је шлепове вукао приликом једног маневра налети на немачки шлеп и пречини му штету. Кривица за судар била је до румунског особља, те је немачка фирма код суда места где се судар десио тужила Румунију за накнаду штете. Тражење је засновала не само на овој кривици особља, већ и на закљученом уговору о најму шлепова. Румунска држава је приговорила да за њу по међународном праву не могу бити надлежни немачки судови, те она њихову компетениију за сућење и не признаје. Спор је дошао и пред највећи немачки суд — КеЈсћв^епсМ, који је утврдио: 1) По природи спора и по месној надлежности спор би имао расправити суд, у чијем је подручју штета настала. 2) Али пошто је у питању једна страна држава, то према међународном праву спор противу ње не може судити домаћи, немачки суд, већ искључиво надлежни суд те државе, која је тужена. Оваква питања у многим државама још нису расправљена, а гледиште највећег немачког суда по овом спору је у складу с међународним правом- Предвиђено је које спорове с државама суди специјални међународни суд у Хагу, а спорове овакве природе могу судити само надлежни судови тужене државе. Изузима се случај, кад је питање надлежности уговором регулисано, у којем случају се уговор има и поштовати. Али ако уговор не предвиђа ко је надлежан за спорове са страном државом, онда то могу бити само судови те државе, која се тужи. Код нас је један трговац у Новом Саду тужио Чехосла вачку Републику за неколико милиона динара, али суд се огласио да није надлежан. И у Немачкој је једна велика бродарска фирма тужила Североамеричку Унију. Унија од свог међународног права није хтела правити употребу, већ је изјавила да пристаје да спор пресуди немачки суд. Овакав пристанак је раван претходном уговору о надлежности суда, те кад се странке слажу који ће суд да спор суди, онда ту међународно право нема примене. Овај последњи случај је једини до сада познати изузетак ове врсте. Кад би судови једне државе могли судити спор противу друге, десило би се да на пример у Пешти буде осуђена Француска на плаћање 500,000.000 златних франа