Бранич

Страна 288

„Б Р Л Н И Ч"

Број 6

Од ова два, несумњиво добро брањена и интересантна гледишга, нама изгледа законски опразданије мишљење протиз ника примене условне казне, али исто тако одмах додајемо да је мишљење њених браниоца правно опортуније са гледишга правнополитичког па и пожељније. Јер, изгледа нам, да гко игде има више правног интереса и логичног смисла примењивати условну казну, несумњиво да би Закон о штампи по својој специјалној природи био на првом месту. како по консп.туцији самих крииич.шх дела и степену 1ћихове кажњивости у односу на кажњивост и природу дела из Крив. законика тако и по особитом каракгеру самих деликвената. Напиа јурисдикција није по овсме значајном питању дефннитивно изгралила своје гледиште, пошто случајева условне осуде по Зак. о штампи није било много. Према томе, прерано би било гозориги о некој судској пракси, већ о усамљени.ч примерима. Нама су позната три случаја изрицања условне казне по штампарским кривицама- Два, по кривицама суђеним пред Окружним судом за град Београд и један прец Окружним судом у Никшићу. У једном случају, Окружни суд је оптуженика осудио условио месец дана затвора а Апелациони суд пресуду преиначио и услсвну казну затвора заменио са месец дана затвора, са разлога, да у начелу нема места примени те мере нз осуде по Зак. о штампи с обзиром на наређење § 6 т Ппе Уводног закона за Крив. законик, у в. § 13 Крив. зак. Сем тога, штс прспис § 56 Зак- о штампи у другом одељку прелвиђа за клевету кумулативну казну — затвор и новчану казну. Како се по чл. 40 Зак. о штампи новчана казна има платити у року од осам дана, који се рок не може одлагати. то се ни казна затзора не мож издвојити и она одложити у смислу § 65 Крив. зак. пошто казна затвора чини једну целину са новчаном казном у смислу § 56 Зак. о штампи- Наређење чл. 40 Зак. о штампи као специјалног заксна, није измењено наређењима чл. 6 Уводног закона у Крив. зак. и § 13 Крив. зак. с обзиром на чл- 89 Зак. с штампи. У другом, нама познатом случају ствар сасвим обрнуто стоји. Окружни суд је осудио оптуженог на казну затвора а Апелациони суд је исту пресуду преиначио и казну изрекао условно. Није нам познато на каквом гледишту стоји Касациони суд у овом деликатном питању и да ли је имао прилике да да своје мишљење. Да ли ће правни опсртунитет ову законску нејасност по оној 1п с1и1ло рго гео — решити у своју корист, то није још кзвесно и ако се такво решење намеће логиком стзари. Само спорно питање, првокласно по своме значају за практичну примену, заслужује велику пажњу и озбиљно проучавање, с обзиром да се оба мишљења могу успешно бранити како •са законског тако и са тесријског гледишта.