Бранич

Страан 344

Б Р А Н И ч-

Број 7

исто лице не би могло истовремено заступати и штитити и једне и друге интересе, јер би се то косило са ошптим правним принципима, као и са самом природом ствари. Дакле, за пуноважност свију правних аката расипникових, који, посредно или непосредно, имају карактер отуђења, расипнику је потребно одобрење његовог старатеља одн. старатељског судије, као и у случајевима старатељства над малолетницима. То се јасно види из чл. 137. Зак. о старатељству. Уопште би се пак за правне послове расипника могло рећи то, да они нису ништавни, нити пак правно непостојећи (тех1б(:ап(:б), већ да су само рушљиви. То јест, ти послови важе под условом ако их одобри старатељска власт или ако наступе извесне др-уге околности, које би могле биги од утицаја на њихову накнадну конвалидацију; дакле, важност је тих послова само релативна . На пример, ако се расипник у року од 14 дана од дана ослобођења од старатељства, не буде изјаснио противу правних послова, које је за време докле је био под старатељством самостално закључио, онда ће ти послози остати у снази, као да их је закључило лице, које у пословној способности није било ограничено. Такав је смисао прописа § 921. г. з., јер се тај пропис не односи само на малолетнике, већ и на лица, којима је забрањено „са сопственим имањем руковати", а у ред таквих лииа несумњиво спадају и судом проглашени расипници. Сумњиво је пак, да ли према расипницима тече застарелост, јер се они не помињу у § 942. г. з., који параграф у томе погледу говори само о малолетницима и умоболним лицима, а њих (расипнике) не помиње? Ми мислимо, да би негативно тумачење било правилније. — Наравно, реч је увек о судски проглашеним расипницима, ко.ји би моментано, из каквих било разлога остали без старатеља, јер само такви расипници долазе у обзир у овом смислу. — У Француском праву на пр. мишљења су по овом питању подељена. Неки правни аутори налазе, да расипници, који се налазе под интердикцијом, односно под забраном да својим имањем слободно рукују, ипак имају извесну слободу акпије, те да против њих време застарелости, по правилу, треба да тече и онда када немају старатеља. Планиол је међутим противног мишљења.*) Али ироглашење за расипника није само од утицаја на пословну способност (сарас1(;е с!'ехегс1се, СебсћШбШп^кеН:) дотичних лица, већ о«а због тога трпе извесна ограничења и у самој правној способности у ужем смислу, т. ј. у способности да буду носиоци или титулари извесних права (сарасКе бе јоиЈббапсе, КесМбГаћ^кеИ:), нарочито оних јавно правне природе. (Нпр. немају активно ни пасивно бирачко право, кад и у колико то право постоји у корист других липа; не могу бити носиоци

*) В. Магсе1 Р1ато1, ТгаИе е1етеп1ајге с!е (ЈгоИ сгуП, 7. есИНоп, (оте II, Рапб 1917. (1лђгајпе §епега1е с!е <1гоЦ е1 с1е јипзргисЈепсе), № 1284., р. 423