Бранич

Јов. Б, Мијушковић, судија Пећског прв. суда

НЕШТО О ПРИНУДНОМ УМИРУ I. Овде не мислимо расправљати питање у м и р а, нити улазити у његову суштину. Кога то интересује нека види о гоме изврсно дело: Крвна освета и умир у Црној 1'ори и Северној Арбанији, нашег познатог и из области обичајног права веома плодног писца г. Др. И. Јелића, који је то питање у овој својој докторској расправи свестрано обрадио. Овде ћемо о у м и р у говорити само у колико нас интересује једна наредба црногорског Министарства унутр. дела из 1888. године, 3 ) која се односи иа у м и р убистава између црногорских и отоманских поданика: која је један доказ више тврђењу г. Јелића, да се под притиском развијеног и проширеног привредног живота принудно мирење морало проширити и на поданике двеју разних и једне од друге потпуно независних друштвених заједница — држава. Јер у томе смеру, како он даље вели (ор. сН. стр. 13), суседне су државе с времена на време, када би се број убистава и других повреда на обема странама умножио и када би крвне размирице узеле толико маха, да је ред и мир на граници био поремећен, споразумно образовале нарочите комисије које су имале за задагак, да на обема странама извиде све кривице, и да закрвљене принудно и з м и р е и њихова приватно-правна потраживања изгладе. Ово се поглавито дешавало између Црне Горе и Турске, где је крвна освета највише била развијена, нарочито код пограничних племена. Ретко је било дана да се није десило какво убиство или плен дуж границе било с једне или с друге стране, извршено од појединаца, братства или племена. Не улазећи у мотиве ових убистава и других крив. дела између ових вечитих непријатеља, живећи на граници која није била заштићена као

•) В. Зборник судских закона итд. за Краљевину Црну Гору, књига 11. стр. 167—164, Цетиње, 1912 год. *) По њему, у почетку умир је био драговољан. Зависило је од закрвљених страна, да ли ће се мирити или не, пошто није било неке веће силе која би их на то присилила силом своје власти. Тек са постепеним развићем и јачањем друштвене заједнице јавља се, поред драговољног умира, и принудни умир, а који се састојао у томе, „што је друштвена заједница с времена на време одлучивала, да се у извесном месту и одређеном року путем поравнања и преко избраних судова све крви измире" (ор. сН. стр. 12) као и приватно-правна потраживања.