Бранич

Број 3

„Б Р А Н И Ч*

Страна 147

да ову стави у неки сасвим привилеговани положај према приватним предузећима исте врсте, најбоље се види из Уредбе о Организацији Речне Пловидбе. У тој се Уредби — чл. 21. каже: „Обављаће и радиће ове послове по принципима добро уређеног приватног газдинства." А у чл. 1. се каже: „Држава ће у својој режији експлоатисати свој пловни парк изузетно од прописа закона о Државном Рачуноводству''. А што се тиче трговач. књига Речне Пловидбе у чл. 26. ове Уредбе се каже, да ће исте бити потврђене од Министарства Саобраћаја. Из ових прописа Уредбе излази, да је Речна Пловидба изравната са приватним предузећем и да јој није иризната никаква привилегија у односу према приватним предузећи.ма сличне врсте. А што се тиче трговачких књига Речне Пловидбе, ту се вели само толико, да ће исте бити потврђене од Министарства Саобраћаја, а о њиховој доказној вредности нема ни речи, шго несумњиво значи, да њихова доказна снага осгаје онаква и онолика као и трговачке књиге приватних предузећа. Нигде се не каже да ће потврда трговачких књига од стране Министарства Саобраћаја заменити судску потврду, што значи да ова потврда од стране Министарства има тај значај, да осигура своју контролу не мењајући доказну врдност тих књига пред Судовима. А да потврда трговачких књига Речне Пловидбе од стране Министарства Саобраћаја није заменила судску потврду види се по томе, што судску потврду предвиђа закон, а Уредба не може променити и заменити одредбу из закона. А што 1 је још најгоре, није ни то у спору утврђено, да су те књиге бар од стране Министарства Саобраћаја потврђене и ако је то у току спора стално тражено да се прегледом утврди. Колико је цео овај спор неозбиљан, види се по томе, шго Речна Пловидба нема никаквог писменог доказа о томе да је бар тужено друштво тражило да се кредитира са спорном сумом. Ноторно је познато, да никаква преносна —■ транспоргна — установа, било државна или приватна, не улази у обавезу преноса робе пре, него што добије налог од комитента и пре него што наплати возарину. Не постоји предузеће па ма чије било, да ће свог комитета да кредитира са некслико стотина хиљада динара на голу реч и обећање. Такво предузеће је осуђено на брзу и потпуну пропаст. Дати некоме тако велики кредит а не добити од њега ни писмену молбу за исти, не може се нормално замислити. Напротив, ко је имао ма каква посла са Државном Железницом или Речном Пловидбом зна врло добро, да се не може добити превозно средство док се не плати унапред свака пара за подвоз. Код овако ноторно познатих чињеница необјашњиво је и чудно схватање судова у овом спору. И овај спор и Судска пресуда заснивају се на једној предрасуди која је дубоко укорењена у нама.