Бранич

Страна 1. г 0

ква утицаја тужбом истакнута околност, да оспорено решење не садржи никакав упут о праном леку. У овом случају оспорено решење Бан је донео у кругу своје надлежности као власт I степена и го у време када је такав акт био коначан (§ 6 зак. о називу и подели Краљевине). Против таквог акта, дакле, није било места којем правном леку већ само правном средству тужбе овом суду. Према тому Бан није био обавезан нити уопште имао законске могућности да тужиоца упућује на који правни лек. Исто тако тужена власт није била ни по којем законском пропису обавезна да тужиоца упућује на тужбу управном суду. Па када такве обавезе није било, онда овде не може бити говора о било каквој мањкавости решења у том правцу, на штету тужиоца, а која би мањкавост могла да утиче на оцену благовремености тужбе. Оваква обавеза није управним властима наметнута ни садањим законом о управном поступку јер је по чл. 107 тога закона упут ограничен само на редовне правне лекове, који су њим предвиђени т. ј. на приговор и жалбу (§ 111, 114).. Тужба управном суду је особено правно средство предвиђено законом ДсУс. Примени пак одредбе из ст. 4 § 110 зуп. — на којој тужилац заснива благовременост тужбе — суд налази да овде нема места. Ова одредба садржи, доиста, један изузетак из чл. 21 зак. о ДсУс јер предвиђа да се рок тужби управном суду има рачунати од дана пријема одлуке о одбацивању уложене жалбе. Али том одредбом је јасно истакнуто, да то изузегно рачунање почетка рока важи само за случај, када је странка криво упућена на правии лек, премда истом нема места да га странка по том упути и уложи. Међутим у овом случају такова сигуација није постојала јер — како је исгакнуто — тужилац оспореним решењем није био уопште упућен на који правни лек. А никакав упут није исто што и криви упут. Винко Влатковић судија Управног суда, Београд. И ако тужилац има судом потврђену тапију од спорног имања, тужени је, поштеном, савесмсм и несметаном државином за 24 године, стекас право својине на истом имању у смислу § 930а грађ. Зак. Тужилац Иван навео је, да су му тужени бесправно заузели једно парче земље у означеним мерама и границама, па је молио за пресуду да је спорно имање његова својина. За доказ поднео је тапију. Тужени су изјавили, да су то имање купили од тужиоца још пре тридесет и више година и да га од тада, по основу куповине, непрекидно држе и уживају као своју евојину, неузнемиравани од тужиоца, те је у