Бранич

Страна 198

„Б Р А Н И Ч"

Број 4

Законодавац је, међутим, да би у неколико ублажио либералност коју је допустио у погледу подношења доказа о основу сопствености, сасвим смишљено и правилно додао томе једну корекцију и у прописима §§ 4, 5. и 6. зак. о издавању тапија предвидео утврђивање граница путем одржавања рочишта на лицу места ( ако није спроведен катастар), или у самој општинској судници (ако посто.ји катастарски план), на које се позивају молилац убаштињења и сви суседи и на коме се утврђују границе и мере имања које је предмет убаштињења и о томе сачињава записник, који потписују сви позвати учесници, а оверава га члан суда са деловођом. — Сасвим природно да се о убаштињењу у првом реду имају интересовати суседи, и, кад они не чине никакав приговор, тај записник може суду послужити као добра допуна често непотпуних доказа које убаштињачи подносе; али, тај записник не сме и не може никако да утиче на судију, да не води рачуна о доказима за утврђивање сопствености, јер се тај записник у смислу § 4. и 5. закона о издавању тапија има сматрати само као доказ о мерама и границама имања, а никако и као доказ да је то имање убаштињачева својина. На крају један мали закључак: Судија, у решавању по предметима убаштињења, има законску дужност (§ 15. зак. о издавању тапија) да сам, ако поднети докази нису довољни, тражи од убаштињача да поднесе потребне доказе, да га о томе поучи, да по потреби нареди и друге сходне извиђаје у циљу утврђивања правог стања ствари и све то има чинити по званичној дужности; али, кад предходно све ово учини, па има да реши, хоће ли потврдити или не какву „тапију" он се у погледу оцене свију прибављених доказа има стриктно придржавати позитивних законских прописа и за доказ узети само оно, што се иначе по прописима грађанског судског поступка доказом може сматрати, а никако своју потврду дати по своме личном уверењу и нахођењу. —