Бранич

Број 7

„Б Р А Н И Ч"

Страна 347

жавном савету предлог за решење сукоба, који је настао тиме што власти одбијају од себе надлежност, може поднети Државном Савету, као надлежном, само интересовано лице и то у року од 15 дана од кад му је предато решење друге власти по реду. Према чему по наведеном законском пропису у овом случају не постоје законски услови за покретање сукоба надлежности од стране управне власти пред Државним Саветом, јер је Министар унутрашњих послова, ценећи пигање своје надлежности у изложеном случају, а на основу § 10 з. у. п., ако је сматрао да је ненадлежан, требао странку решењем да одбије и странци да могућност, ако се евентуално и друга власт огласи ненадлежном, да Државном Савету поднесе предлог за решење сукоба надлежности."' У чл. 46 3. Д. С. предвиђено је да ће сукобе о надлежности између управних и редовних судова решавати Касациони суд, али ни овај, ниги други пропис не предвиђа надлежност за случај сукоба између упрарних судова- Наравно да до овог сукоба може доћи само на случај да два управна суда одбијају по једном предмету од себе надлежност. У пракси Државни Савет је на основу прописа § 58 зак. о пословном реду у Државном Савету и управним судовима у вези § 51. грађ. суд. пост. прихватао надлежност за расправу негативног сукоба надлежности између појединих управних судова. Примера ради да поменемо решење Државног Савета број 44619/31 од 10 фебруара 1932 год., којим је решењем на предлог загребачког Управног суда расправљен сукоб надлежности између свог и дубровачког Управног суда по тужби општине Дубашнице противу решења бив. комесара обласне самоуправе у Карловцу, у коме су спору оба ова суда одбијала од себе надлежност. У пракси је било случајева да је Државни Савет чак и ништио решења Управног суда којим је Управни суд тужбу у случају своје месне ненадлежности одбацивао као ненадлежној власти поднесену. Поједина одељења стајала су на гледишту да Управни суд у овом случају не треба да одбаци тужбу, већ да исту упути оном управном суду, кога сматра надлежним, а ако се и овај суд огласи за ненадлежног, да поднесе предлог Државном Савету за решење какво-г сукоба. Но како јудикатура Државног Савета по свом питању није била једнообразна, то је у општој седници од 4 и 5 фебруара 1932 год. Државни Савег донео одлуку: ,,Управни суд, који одбије тужбу због своје месне ненадлежности, није дужан да истовремено са таквом одлуком достави предмет на решавање Управном суду, који би по његовом мишљењу био надлежан." Оваквс гледиште опште седнице образложено је тиме, што управни судови, кад се огласе ненадлежним, они ту одлуку доносе на оонову прописа чл. 20, 19 и 24 з. д. с. Противу те одлуке, као и сваке друге одлуке у смислу чл. 37 з. д. с.,