Бранич

Број 8

„Б Р А Н И Ч*

Страна 397

вару учињену само ради оштећења другога. Јер, ако би се, у наведеном случају, стало на гледиште Окружног и Касационог суда, фалсификовања исправе било би и онда, када би, например, извесно лице написало, неовлашћено, писмо у име другог лица и са тим писмом отишло код неког, код кога то — друго лице ужива поверење, па од њега, пошто га доведе у заблуду да то лице тражи новац на зајам, измамило извесну суму. Међутим, врло много досадашњих случајева из праксе показују, да су такве радње третиране као превара, — што, у осталом и потпуно одговара томе кривичном делу. Димитрије Н. Станковић, судија Окр. суда из Ниша.

Према чл. 99. Закона о државном рачуноводству уговорна казна одређује се према целокупнсј вредности угсворене набавке а не само према вредности о роковима неизлиферованог материјала. Тужилачка страна представила је суду: да је по уговору, закљученом са Министарством саобраћаја, имала да излиФ е РУЈе у одређеним роковима погођени материјал; да је Министарство саобраћаја одбило да јој исплати уговорену вредност зато, што испоруке нису извршене у уговореним роковима и зато јој је на име уговорне казне задржало 180.000 дин; да и када би се узело, да Министарство у принципу има право на задржање извесне суме на име уговорне казне, та сума ни у ком случају не би могла бити 180.000 дин., већ знатно мања, пошто би се као критеријум за одређивање величине ове казне могла узети не укупна вредност материјала, која није на време излиферована, већ само вредност оног материјала, који није на време испоручен. Зато је тужила државу и тражила да је суд осуди на враћање 180.000 дин. задржане казне. Државни правобранилац је навео, да је држава имала право на здржње поменуте суме на име уговорне казне, јер је тужилачка фирма закаснила са испоруком материјала. Окружни суд за град Београд нашао је да држава није имала право да уговорну казну рачуна према вредности целокупног погођеног материјала, већ је при израчунавању те казне имала да узме само вредност о роковима неиспорученог материјала. Зато је донео пресуду по којој је држава имала да врати тужилачкој фирми на име наплаћене уговорне казне 89.398 динара. Београдски Апелациони суд одобрио је ову пресуду. Касациони суд примедбама свога II оделења од 19-У -1932 год. Бр. 3654 поништио је пресуду Апелационог суда са следећих разлога: