Бранич

Број 8

„Б Р А Н И Ч

Страна 399

лико дана, колико је испоручилац стварно у закашњењу преко рока и друго, само за онај део несвршеног посла, неизлифероване количине робе о року. То се нарочито види из текста одредбе чл. 9 речена уговора, у коме се каже „за онолико дана од погођеног посла", дакле не од целокупног погођеног посла, што би странке несумњиво унеле у уговор да су се тако сложиле. „Али чак кад би се узело, што овде није случај да се одредба чл. 9 уговора односи на целокупан погођени посао, ипак, по мишљењу Апелационог суда, оваква једна уговорна одредба, као предмет судске оцене у спору, мора се процењивати с обзиром и на наређење § 546 Грађ. зак., који.је уиет у закон несумњиво с тога, да би се у циљу правичности дискрецијом суда ублажиле и такве уговорне клаузуле, које би за једну од уговарајућих страна представљале веома тешке услове или неправедно искоришћавање другог уговорача. Одредба §-а 13 Грађ. зак., по којој је уговор закон за уговарајуће стране ограничена је наређењем § 5.39 у коме су лимитативно набројани случајеви ништавих уговора, као и наређењем §-а 546 који оставл^а дискрецији суда процену особитих услова у уговору, и наређује, да се ови имају разумно у призрење узети. Дакле, кад би и постојао овај случај, да се предвиђена висина казне односи на целокупан погођени посао, она би морала бити редуцирана у смислу § 546 Грађ. зак. с обзиром на чињеницу, да би она износила 144% и на тај начин представљала тешке услове за другу уговарајућу страну, један тежак и изузетан случај, на који би се горњи законски пропис имао у пуној мери применити. „Расправљајући овај спор, први суд у разлозима своје пресуде, коју је и овај суд одобрио, изнео је аргуменат и за овакво гледиште и констатовао чињеницу, за коју се у поменутим примедбама II већа Касационог суда наводи, да није од суда констатована; суд је констатовао, као што се види из пресуде првога суда, у одељку под III где је суд изнео детаљне разлоге и помињући утврђене чињенице, консгатује неправедно искоришћавање другог уговорача, који се представља као ничим неоправдано". Касациони суд у својој општој седници усвојио је поменуте примедбе свога III оделења а противразлоге Апелационог суда одбацио с обзиром на чл. 99 Закона о државном рачуноводству, по коме се на случај продужења уговореног рока, приликом ликвидирања посла, уговорна казна рачуна према целокупној вредности уговорене набавке односно посла а не само према несвршеном делу посла односно неизлиферованог материјала. Одлука Опште седнице Касационог суда од 21-У1-1932 г. Бр. 4516. Т. Ивановић.