Бранич

Страна 434

.БРАНИЧ'

Број 9

да се неки теоријски принцип почне спроводити у живот са свом неумитном строгошћу — и овде у Законику о суд. крив. поступку оваква краЈња доследност у спровођењу тога иначе лепог начела довела је до фактички немогућих ситуација, које су неприхватљиве са гледишта практичких потреба правосуђа. Јер не постоји у свету ничега апсолутног и при спровођељу у живот ма како лепог апстракгног начела немогуће је избећи коадпромисна решења. Уосталом циљ је промашен. Ишло се на то да се функција гоњења строго одвоји од функције извиђања, међутим ограничење власти и иницијативе истражног судије довело је дотле, да је тужилац постао једини господар поступка (клшпиз 1Шз. Он отпочиње извиђај, рукоеоди њиме, отвара истрагу, ставља своје предлоге истражном судији, контролише његов рад, управља читавим током истраге, решава о проширењу исте на саучеснике окривљеника, исту обуставља или пак подноси Суду оптужницу, основаност ко.је Окружни суд чак нема власти да цени по службеној дужности, већ тек Апелациони суд ПО' приговору окривљеника. Природно је да странке у пракси са својим предлозима у току извиђаја и истраге обраћају се понајчешће на државног тужиоца, који на тај начин постаје не само тужилац, већ и стварни иследник. Протшс § 100, који говори о праву и дужности истражног судије да у току истраге но својој властитој иницијагиви предузима све потребне радње не чекајући предлог државног тужиоца, изгледа нема широког поља за своју примену. У току истраге акта непрестано путују од истражног судије до државног тужиоца и натраг и сваки пут губи се време на читање акта. Тешко да би такво једно стање могло бити од користи по брзо, енергично, духовито спровођење поступка и утврђење материјалне истине и тешко да би овакво стање одговарало баш оном истом начелу одвајања функција, коме се тежило.