Бранич

Б Р А Н И Ч

Год. XVIII (IX) Београд, јануара 1933. Број 1

У Р Е Ђ УЈ Е РЕДАКЦИОНИ О Д Б О Р

Мил. Р. Вељовић, судија ЗАКОН О ШТАМПИ И ПРАВО ИЗЈАВЉИВАЊА ПРИГОВОРА НА ОПТУЖНИЦУ (§ 204 К. С. П.) Закон о штампи као 1ех зресЈаНб, пре ступања на снагу новог кривнчног законодавства, и ако у правном смислу технички најнеобрађенији закон, био је и боље разумеван и лакше примењиван. Јер у односу са старим Казн. закоником и поступком није стајао у зависности од њих, што је у осталом и разумљиво, с обзиром да је Закон о штампи закон доцнијег датума са правним институцијама, које они као закони нису познавали. Али ако је то био случај у времену важења старог, то се већ не може рећи од како је ново кривично законодавство ступило у живот. Ступањем на снагу Закона о увођењу у живот Крив. законика и Крив. суд. поступка односно ступањем у живот Крив. законика и Крив. суд поступка, стално се лута, траже нови путеви, укрштају разна мишљења на једну исту ствар и разуме се доносе и разни закључци, али се путање слабо утиру. А то свакако није знак јасности законских норми, које су међутим имале и дужност и задатак да спорне односе и питања једног оваквог изузетно важног закона уреде и пречисте. И почевши од условне осуде, око које се водила документована дискусија, па преко правних лекова до права приговора на оптужницу по 204. Крив. суд. поступка свуда су мишљења била подељена и непомирљива. Док су једнима та питања као и законски прописи били јасни и неспорни, дотле је другима примена Крив. зак. и Крив. суд. пост. на кривице учињене по Зак. о штампи била проблематична, услед нејасности Зак. о увођењу у живот Крив. зак. и Крив. суд. пост. с једне и Зак. о штампи с друге стране. Разлози првих и поред најбоље воље нису могли да нас убеде у тачност и непогрешивост њиховог становишта, јер су разлози за то мало убедљиви и без довољно логичког ослонца а сем тога и противни стварном стању ствари. Зато таква гледишта могу да буду и остану становишта оних који тако мисле али никако да им како то они желе, дају карактер аксиоматичних истина и јеванђељских догми. Да она ^ нису најбоље сведочи судска пракса. А поред тога, радо и/