Бранич

Број 12

,Б Р А Н И Ч'

Страна 553

да докаже збиља, на којима оснива своје право; иначе она, у колико од противне стране буду оспорена, неће се при решавању сматрати за истинита". „Сем тога, и сам уговор по себи не представља онакову исправу, каква се но закону тражи као доказ о пуноважности закљученог једног правног посла, баш кад би се и узело, да је појављени сопственик заиста дао своје ствари на послугу, јер према § 536. г. з. — „уговор ваља да буде јасан и разумитељан и опредељен". Поднети уговор не садржи те реквизите, т. ј. реквизите опредељености у односу на време трајања послуге. У глави XX. г. з. — § 582. постављено је правно правило по коме:„наруч или послуга бива уговором таковим, којим ко непотрошну ствар на послугу узме, тако, да на опредељено време без сваке плате, или награде натраг врати". Према § 585. г. з. ако се време никако определити не може, — онда ни онај посао не може се сматрати као прави уговор" Па кад се у овом конкретном случају, закључени правни посао, не може сматрати као прави уговор, већ је у погледу важности трајања уговора, питање спорно, чак и између уговорача, — онда се тим мање може сматрати постојање оваковог уговора и према трећим лицима. У сваком случају дакле, пуноважност поднетог уговора и као доказ о својини пописатих ствари, и као доказ закљученог правног посла — уговора о наручи, односно послузи, — има код суда доказивана бити, а терет доказивања лежи на појављеном сопственику". Иначе, да је тај појављени сопственик поднео јавну исправу, којом би се доказало, да је он спорне ствари прибавио онако како је прописано у § 225 и 226 г. з., а по том да је те ствари по истој исправи, или по другој, али у оба случаја од власти озваниченој — дао на послугу дужнику, под закуп или на чување —• оставу, а на начин прописан у грађ. Законику за такве случајеве, —- онда ко би му, и на основи чега могао оспорити својину, нарочито ако би ови уговорени правни одношаји, послуге, закупа и оставе били учињени пре задужења? Суд, да би уважио неко поравнање, увек захтева основ. На пример ако се ради о признању неког дуга, чија се исплата регулише, или тиме, што се одређује рок са санкцијама, или што се за измирење дају неке ствари, —• увек се мора показати и исправа о дугу, — без тога суд поравњање неће уважити. Покаже ли се да то поравњање није сачињено у циљу оштећења имовинских интереса трећих лица, оно остаје тврдо и стално, у противном, оно није пуноважно ако је уступљена ствар при дужнику, а има се основа посумњати у намеру оштећења трећих лица по томе, што је оно сачињено после наступелих обавеза према тим трећим лицима.