Бранич

Страна 556

„БРАНИ Ч"

Број 12

коегзистенција државине материјалног додира са стварју, и воље да се ствар за себе задржи „Согриз" и „аштиз". Према томе, ако би се приликом пописа утврдио такав уговорни правни одношај, између појављеног сопственика и дужника, посреством пуноважне јавне исправе, по коме на први поглед несумњиво произилази, дајелице, које једужник означио за господара ствари, која се код њега налази, —заиста сопственик ствари о којој је реч, и то по том основу — §§ 225 и 226 г. з., — што би се из поднете исправе видело, да је појављени сопственик ту ствар за себе прибавио, па ју је тек по том предао дужнику под закуп на послугу и томе слично, а сравњивањем — идентификовањем ствари, би се утврдило да су ствари у исправи, и оне које су за попис означене једне и исте — пошто се у смислу § 246. г. с. п. и попис усподобљава вештачком прегледу — онда је очевидно, да у том случају ствар није у притежању дужника, већ у притежању тог појављеног сопственика, а дужник би такву ствар држао у име или по овлашћењу тога појављеног сопственика. Исправа о којој реч морала би бити: или у форми суд. пресуде по којој је извесна ствар том појав. сопственику досуђена, па је он по том, уговором сачињеним пред влашћу или од ње овереним, преда дужнику на послугу под закуп и. т. д.; или протокол лицитације по коме појав. сопственик на јавном надметању купи извесну ствар, па је по том по једном од напред поменутих основа, преда по уговору сачињеном или озваниченом влашћу —• дужнику; или најзад да је купи, или у отплату дуга узме од самог дужника, по гласу судске белешке или сличне исправе, па да је такође по горњим основима остави дужнику — § 289, г. з. У овом последњем случају, исправа би се имала сматрати пуноважном само тако, ако би била сачињена пре задужења, јер према одлуци Дражавног Савета № 9886. од 15. нов. 1905. „пуноважност преноса покретних ствари, мора појављени сопственик судским путем доказати кад су ствари приликом пописа пронађене у државини дужника, па он изјави да нису његова већ појав. сопственика.' У опште узевши, извршна власт има свестрано да цени исправе које би јој за доказ својина поднете биле, и само да уважи оне које се ничим, апсолутно ничим оспорити не могу; које би и сам суд сматрао не спорним према §§ 1. и 2. неспорних правила, а да те исправе треба да буду пуноважне види се и из последње алинеје става IV. § 466 г. с. п. где је реч о непокретности, за коју би се својина имала доказати, и по коме све поменуте исправе, поред тога, што би биле, илитапије извршне суд. пресуде, поравњања пред судом која се равнају извшној пресуди, или какве друге јавне исправе — морају још и пунобажне бити. Није дакле довољно да се само таква јавна исправа — сем тапије — по-