Бранич

Број 11

„Б Р А Н И Ч"

Страна 615

на територији своје важности. Карактеристична је последица уништеног брака у погледу деце. Деца из ових бракова у см. § 48 законита су у толико, у колико су оба брачника или један за брачне сметње „невини". У случају да су оба брачника својом вољом закључили грађански брак зато, што је у месту закључења истог овај облик обавезан за све грађане, — онда су деца ванбрачна у см. § 126 Правилника и црква њих као такву, води по својим матичним књигама на име матере. Држава није дала право ни једној цркви па ни православној, да једне грађане сматра законитим и брачним док друге који су исто тако испунили све законске услове за свој породични статус, — сматра ванбрачним и незаконитим. Док се с једне стране по државним законима испуни тражени услов за ваљаност правног посла т. ј. склопљенога брака, дотле га црква по свом личном нахођењу ништи и правни посао сматра незаконитим. Црква брачну децу оглашава за ванбрачну и даје исправе о томе, чиме ствара заплете у прив. правним наследним односима и ствара поругу за оне који су за њу најмање криви. Оваквим незаконитим прописима црква је у стању да уништи морални углед и материјалну егзистенцију оних државних грађана, који тој цркви никакво зло нису нанели. Брачници из грађанских бракова изложени су прогону православне цркве због конкубината и себи стварају црквене кривице са казнама из § 126 Правилника. Са државно грађанског и са социјално медецинског гледишта брак је неумољива стварност живота, док је са религиозног гледишта само апстракција и мистика. Док је по првом брак ток људског живота и стварања дотле је по другом, — имагинација. ад 3.) По § 94 тач. 3 грађ. зак. разлог за развод брака је и осуда једног брачника за злочинство на робију или заточење дуже од 8 година. Међутим, по § 95 тач. 5 Правилника за развод брака потребна је осуда једног брачника на „казну лишења слободе" од најмање 7 година. Дакле, Брачни правилник измења државни закон на своју руку без икаквог законског овлашћења. Пропис чл. 63 тач. 13 цркв. Устава не даје овлашћење да се донесе пропис о брачним пословима по својој вољи и без икакве примене већ утврђених термина по држ. законима. Св. Арх. Сабор не само да је променио време трајања лишења слободе, већ је изменио врсту казне поред врсте крив. дела. Несумњиво да су у овом случају Брачна правила либералнија од држ. закона, и да више одговарају потреби живота па и хуманости, али се због тога не може признати легалитет одредаба које у основи мењају одредбе држ. закона и стварају нове које не могу имати обавезну снагу првих. Ни закон ни црквени Устав нису предвидели ову могућност промене држ. закона, који већ на свој начин и под