Бранич

Страна 740

„Б Р А Н И Ч"

БроЈ 12

по своме значају спадају у интерно аутономно подручје адвокатског сталежа, онда од тога трпи и углед адвокатског реда. У овом случају постоји дакле и преступ кршења части и угледз адвокатског сталежа. Постојање кривице је дакле засновано." Милан Ж, Живадиновић адвокат О сукобу тапије и интабулације односно права својине и права залоге Тужилац Стојадиновић, у тужби и на рочиштима претставио је: да је Спасоје Крстић, за обезбеду тужиочевог потраживања, потеклог из уговора о зајму, ставио интабулацију на своје непокретно имање, описано у поднетој тапији из 1910 год; да је он, услед пропасти једнога дела интабулационих књига дотичног суда за време светског рата^ а у смислу одељка I Уредбе о установљавању интабулисаних права, у своје време, поново пријавио исто своје интабулисано потраживање за упис у интабулационе књиге и да је оно понова уписано; да му тужени није хтео на леп начин да плати то потраживање, те да је због тога решења у кратком поступку осуђен на плаћање стране тражбине са интересом, таксом и трошковима. Међутим, тужени је у међувремену у(лро, а његови су наследници, на основу старе тапије из 1893 год. извадили нову „општинску тапију'' од имања на коме постоји тужиочева хипотека и у исто време продали то имање купцу Ранковићу, које је убаштињење односно пренос суд потврдио у 1922 год. Исте године Ранковић је продао спорно имање Бабићу и суд је тај пренос потврдио. Бабић је пак исто имање пренео, путем трампе, у својину Општини београдској, који је пренос такође судом потврђен у 1924 год.; и напс-слетку, Општина је спорно имање, на основу судом потврћеног преноса из 1929 год. уступила туженима Животи и Трифуну. Па како тужени нису хтели, да му исплате спорно лотраживање, нити су допустли, да се интабулисано имање за његов рачун изложи јавној продаји, — тужилац је тражио пресуду: да се, за наплату његовога спорног потраживања, које му је, по извршном осудном решењу, досуђено према именованом Спасоју Крстићу — изложи јавној продаји речено непокретно имање тужених Животе и Трифуна, које је у тужби детаљно описано и изложено по мери и границама, — Тужбени захтевзаснован је био углавном на следећим разлозима: „По сли заложеног права, поверилац се намирује из ствари, која му служи кло залога, без обзира на то да ли је дужник ствар отуђио или не — § 304 гр. зак. Хипотекарни поверилац има право следовања заложеном добру. Оно ј; статуирано у одредбама §§ 327 и 328 гр. зак. Једном уписани терет остаје у снази и прелази са заложним добром све док се из књига не испише. Отуда, онај који је прибавио једно непокретно добро под теретом, мора допустити хипотекарном повериоцу, у чију корист постоји терет, да се наплати из тога добра, чак и онда, ако суд, погрешком. пренесе тапију без терета. Потврда тапије без терета не гаси хипотеку. Ризик од евентуалне погрешке сноси прибавилац а не интабулациони поверилац.' г После једнога низа одржаних рочишта а пошто му је једна пресуда била поништена од Апелац. суда, Срески суд за град Београд, под бр. 127412 од 29 септембра 1933 год., донео је пресуду: да се спорно непокретно имање изложи јавној продаји за наплату тужиочева потраживања, а тужилац се одбија од тражења застарелог интереса, који му је досуђен само за последње три године. Своју одлуку о одбијању тужиоца од већег тражења у погледу интереса, суд је засновао на пропису § 928 д. грађ. зак. Ценећи пак, у томе погледу, позивање тужиоца на одредбе §§ 930 и 945 грађ. зак., суд је нашао, да томе пози-