Бранич

ЕНКЕ^2^Е10-0ВА ГЛЕДИШТА И Т. Д.

ликовати) треба одбацити, Кекће1 каже: „Осим беднога аг§итеп1ит-а а соп!гапо не бих знао други пример који би делатност правника више гушио и унижавао од ове тобожње забране разликовања, која ништа друго не представља него наредбу да се све, без испитивања, на један калуп удари." Треба ли на пр. дужност возиоца аутомобила да умери брзину кад види да се приближазају једна запрегнута кола, распрострети и на случај кад он и онако вози умереном брзином? По § 179 могу адоптирати само лица, која немају брачних потомака. Треба ли због тога да је забрањена адопција соиственах потомака? Мора ли се пазити на време чекања (§ 120) 31 ) и онда кад се раздвојени супрузи поново сједине? Потреба да се прави разлика произлази у овим и сличним случајевима не из тексга закона него са пуном сигурношћу из циља закона. III. Попуњавање закона. 1. Ако тумачење не доведе до циља, онда постоји празнина у закону, потребно је дакле иоаунити закон аналогијом или слободиим изналажењем права. Правник не сме да се плаши да узме да постоји таква празнина. Неск није рђаво означио „Шерлок-Холмсовом методом" тежњу, која се у правосуђу и сувише често појављује, да се из закона добије једна одлука, коју закон не садржи: „са законодавцем се поступа као са једним „јогунастим злочинцем" који је зацело знао за одлуку, али ју је пакосно прећутао, док га онда оштроумни судија при једном несмотреном изразу нијеухватио и доказао му да постоји сакривена мисао за одлуку." У најређим случајевима долази судија у положај да пресуди правни случај простим подвођењем чињеничног стања под једну законску одредбу, јер о јасним и управоу напред пресуђеним питањима г.о правилу се не води спор. Ако законодавац једно спорно питање изречно реши (аутентично тумачење), то онда тиме задатак судијин није олакшан него уштеђен. Због тога може и најопширнији казуистички законик парнице у најбољем случају смањити, али не може рад суда у преосталим парницама упростити. Сумњива правна питања одлучују се исправљајућим тумачењем или законском аналогијом или правном аналогијом или, најзад, слободним изналажењем права по природним начелима (§ 7 аустр. грађ. зак., § 8 србиј. грађ. зак.) 32 ) Ове методе прелазе у лаганој постепености једна у другу. Сигурно је да се судија мора наслањати на закон што је могуће више, али та могућност постоји у врло различитој мери. За нека у закону нерешена питања ипак пружа закон сигурне полазне тачке: више правне норме појавл^ују се у једној или у више законских одредаба а да област њих не примене није одређено ограничена. Норма дакле постоји, али није сигурно

81 ) в. § 105 србијан. грађ. зак. 32 ) в. § 27 аустр. зак. тексг у примедби ') стр. 4.