Бранич

124

„Б Р А Н И Ч*

подавац, са своје стране не предузима никакве мере према неуредном закупцу, што често и бива, онда се поверилац мора сам побринути за заштиту својих интереса. Ако је решењем о забрани закупцу наложено да закупнину полаже извршној власти, онда се поверилац може обратити њој и тражити да она позове закупца, да положи одговарајућу закупнину. Но таква заштита повериочевих иптереса не би била ефикасна. На име, све што би извршна власт у том погледу могла да учини, то је, да саопшти закупцу да одмах положи дугујућу закупнину. Ако овај и после тога не би одговорио својој дужности, извршна власт не би могла егзекутивним путем извршити наплату с обзиром на § 465. грађ. суд. пост. (за Србију) у коме је лимитативно побројано шта се све мо:ке без извршне судске одлуке наплаћивати. Овде истина постоји извршно решење о забрани али оно према закупцу има у толико дејства, што више не може закупнину полагати закуподавцу, већ извршној власти, односно стараоцу. Он тим решењем није и осуђен да плати закупнину, да би извршна власт могла исту наплатити из његове имовине. Према томе, повериоцу остаје да се противу неуредног закупца обрати редовном тужбом суду. Настаје питање: да ли и какву тужбу поверилац може подићи противу закупца? Да ли он у томе случају може подићи директну тужбу за наплату неположене, дугујуће закупнине или то право припада само његовом дужнику, закуподавцу ? У конкретном случају, који смо напред изложили, окружни за град Београд нашао је, да је тужиоцу (повериоцу) тужени закупац нанео штету тиме, што по решењу о забрани није положио одговарајућу закупнину стараоцу, да му је дакле причинио штету нечињењем али му није досудио накнаду штете, већ је туженог просто осудио да тужиоцу положи сву дугујућу закупнину. Тиме је тужиоца признао за титулара права на тражење закупнине из уговсра о закупу. Апелациони суд међутим стао је на гледиште да тужилац нема легитимације за подизање тужбе. Друго оделење Касационог суда пак у својим примедбама, које је усвојила и општа седница, заступа супротно становиште: да је титулус тужиочев утврђен самим тим, што спорно потраживање тужиочево потиче из његовог права, које, као обезбеђени поверилац има према своме дужнику — закуподавцу. Но како је на примање тужилачке стране од закуподавца стављена друга забрана, то је, према примедбама Касационог суда, тужени закупац дужан да одговарајућу кирију полаже у депозит. Другим речима, да није било ове друге забране, тужени закупац би био осуђен да сву дугујућу кирију положи повериоцу тужиоиу. Налазимо да поверилац не би могао тражити тужбом наплату закупнине, која је за његов рачун узабран>ена. Закупчева обвеза да плаћа кирију за закупљено добро проистиче из уговора о закупу, закључена са закуподавцем. Тај уговор има дејства само према уговорачима а не и према трећим лицима, као што је у овом случају поверилац закуподавчев. Стављање забране на кирију није исто, што и цесија тражбине з.ткуподавчеве на повериоца, да би овај могао исту остваривати према закупцу. Она је само једно обезбеђење — залога на примању дужниковом од закупца. Да ли ће се и у колико поверилац из те залоге моћи наплатити, зависи од тога, колико је право његовог дужника према закупцу на тражење закупнине. Једино, што поверилац може тужбом према закупцу тражити, то је, да тужени положи извршној власти дугујућу закупиину, јер извршна власт, којој је поверилац предао на извршење судску одлуку према дужнику, има да распрази питање, колико по истој одлуци суда припада повериоцу и да му исту суму и преда. Ово нарочито онда, кад на кирију постоје забране више поверилаца, у ком случају се сав депозит има послати суду на распоред у смислу § 489. грађ. суд. пост. Проиис чл. 2. одељак шрећи „Правилника. за извршење Уредбе о заштити земљорадника" од 5-Х1 1934. год. не односи се на све стечајне дужнике. Стецишни дужник Ч. молио је суд, да у смислу Уредбе о заштити земљорадника од 27-111-1934. год, д >несе решење, да се све имање, које је одузето од њега и предато управит .ну стечајне масе на управу, одузме од управитеља и преда њему — дужник . ч што је он земљорадиик. Окружни суд у Шлччу решењем од 13. селтембра 1934. год. одбио је молиоца од тражења са след^ћ разлога: Уредба о заштити љорадника предвидела је и земљораднике, који су под стечајем и стецишно . оиупање има се продужити и даље ка> п чр ^оношења Уредбе са том измг..ом, што се за врем- важења ове У ; Једбе може вршити фодаја — чл. 6. Уредбе. Ово суд изв ш из следећег: што је у чл. 3.