Бранич

130

„Б Р А Н И Ч*

Обрађене теме, поред тога што су веома интересантне, у исто време су и веома спорне. Добро проучене са теориске и са практичке стране, уз интерпретацију односних законских одредаба, са излагањима на међупровинциалној и упоредној основи, оне услед концизних и прецизних пишчевих излагања добијају сву јасност, без које се не може ниједна студија из Грађанског права замислити. Зато је потребно пре свега, ако се желе разбистрити појмови, консултовати горње књиге г. Др. Рисшића, које су у томе смислу нарочито за препоруку. Говорећи о уговорним облигацијама у опште, писац претходно говори о појму, дефиницији и постанку уговорних облигација, па прелази на чињенице које уговор чине ништавним, односно рушљивим, врсте ових уговора и повреде уговора како позитивним чињеницама тако и пропуштањима, и најзад излаже своја гледишта о престанку уговорних облигација. По веома важном питању ризика код куповине и продаје, писац дели излагања на појам и дефиницију ризика, однос између ризика и случаја, ризик у Римском праву и у нашем позитивном праву упоређеном са аустриским, немачким, француским, швајцарским и мађарским правом. По питању деликатних облигација, веома актуелном и још недовољно обрађеном у праву, писац своја излагања претходно упућује на појам ових облигација, затим на услове за њихов постанак, за сврху којој имају да служе, све уз разлагања о обиму одговорности, о разлици између деликатних и уговорних облигација и њиховим изворима, о околностима које искључују одговорност за накнаду штете и о застарелости деликатних облигација. О теорији објективне одговорности говорићемо опширно на крају овог приказа. Најзад, писац у књизи посвећеној главним факторима вечног мира међу народима, бави се проблемом који човечанство вечно занима. Из комплекса услова који треба да обезбеде човечанству мир, г. Др. Ристић нарочито истиче неповредност уговора о миру којима је Велики рат окончан и одржање Друштва народа. Није пропустио да наведе и друге факторе, као Бријан-Кологов пакт, којима се тежи за одржањем мира. Од свих горе наведених дела г. Др. Ристића, за нас је несумњиво најважније оно у коме је писац изложио теорију објективне одговорности, коме је питању посветио своју докторску тезу и исту одбранио 30. октрбра 1933. год. пред Београдским правним факултетом добивши титулу доктора права. Ово релативно ново учење, које је наишло на нарочити пријем код германских законодавстава и правника, али које не искључује ни француски Грађански законик, ни француски правници, ни француски Касациони суд, прокламује у главном одговорност без кривице, комплетирајући и не дирајући на тај начин у стару доктрину о грађанској одговорности везаној за кривице. Код нас партија грађанске одговорности, можда најтежа у систему Грађанског права, није обрађена у потпуности као на пр. Задружно или Стварно право, тако да сем коментара XXX. главе Српског Грађанског законика од г. Др. Драг. Лранђеловића, неколико добрих чланака у Мјесечнику од пре рата из пера г. Др. Мауровића, неколико радова у другим часописима и три реферата на Конгресу правника у Скопљу, другог материјала по овом питаљу нема, што је г. Др. Рисшићу знатно отежало посао и упутило га у главном на стране изворе. Његови извори у главном су француског порекла, јер и акоје француско законодавство прилично конзервативно у погледу објективне грађанске одговорности не заборављајући никако оно које се односи на професионални ризик, ипак веома гипка пракса француског Касационог суда у вези са историским §§ 1382.-1386. Наполеоновог Грађанског законика омогућила је обилну јуриспруденцију из области ове одговорности и тако потстрекла правне теоретичаре у Француској, да по овом важном питању израде системе који чине част Француској правној науци. Г. Др. Рисшић је присталица теорије објективне одговорности, коју је поставио на солидне основе. Пошто је изложио порекло и основе ове одговорности, правно-политичке мотиве ове теорије, изучио узрочност као елеменат грађанске одговорности и објективну грађанску одговорност пропратио кроз разне случајеве у пракси, писац је на крају закључио, да треба донети један општи пропис код нас о објективној грађанској одговорности и на тај начин обезбедити њену примену на целој државној територији. Теза дакле г. Др. Рисшића није сув правнички рад: она има ширу социалну основу. Уз принцип кривице који ни модерни законодавци не искључују као основ за грађанску одговорност, сматрајући ипак да је данас овај принцин