Бранич

132

„Б Р А Н И Ч*'

ничких војсковођа, ови би били ратоборни. Слнчно је некако и с државним уређењима и њиховим заговаратељима. Кад би, рецимо, г. Мусолини знао да ће све до своје смрти бити само обичан талијански грађанин, па кад би га — под том претпоставком — питали: воли ли као такав живјети у фашистички уређеној држави, или у демокрацији. он би се готово поуздано одлучио за потоњу. Исто би тако, вјероватно, и Г. Хитлер изабрао демократски режим, кад би му било суђено да мјесто „Рићгег"-а буде №ћг(". Јер, режими који нису демократски годе редовно само онима који у њима заповједају и њиховој најближој околини и помагачима, дакле знатној мањини; док су за оне који имају искључиво да слушају, дакле за огромну већину, терет и зло. А ипак су државе и државне управе ради људи, ради држављана, а не обрнуто, те би се и управе имале равнати према држављанима, тј. према већини. То је наједноставнији али уједно и најачи аргуменат у прилог демокрацији, пред којим морају узмакнути све теорије о државним управама. Главна погрешка ових теорија састоји се у томе, што су њихови састаљачи сметнули с ума да је режим само сретсво за интерес већине као сврхе, те да се има прилагодити већини, а никако обратно. Слаб је то протуразлог: да воља већине није исто што и интерес већине. Тај протуразлог могао је још и вриједити прије неколико деценија, а и онда не код свих народа; данас у вријеме јавног мнијења и јавне штампе, и све мањег аналфабетизма, воља већине све више постаје свјесном онога што је у њезину интересу, и колико год она по некад лутала, коначно ипак знаде погодити властити интерес. У сваком случају, та је воља бољи водич него воља владајуће мањине која већ и ради супротности властитих интереса с онима већине неће хтјети потоњима удовољити. Други је протз разлог: да човјек већ по својој нарави воли да слуша, а хоће ли живјети у друштву, у држави, и мора да слуша. Али, на другој страни, човјек по својој нарави воли и да заповиједа, да води; а немогуће је да сви само слушају или да сви само заповиједају! То би довело или до тираније или до анархије. Једино демокрација уравнотежује оба инстинкта; једино она удовољава обима, стишјавајући онај који је прејак а подижући онај који је преслаб. У демокрацији сваки грађанин па и онај који

је најсклонији слушању, има осећај да и он помало заповиједа и влада; тежњи човјека да одлучујесамо себи, није нигдје у толикој мјери удовољено као у демокрацији, док је у исти мах невољкост послуха било каквом наређењу демократске владе знатнс ублажена свијешћу грађанина да је и он утјецао на избор те владе и да може утјецати на промјену и ње саме и њезиних наређења. Ова свијест, отстрањујући потстреке револуцији, зајамчује миран развој и напредак државе. Повика на демокрацију постала је задњих годииа модом, која — као свака мода — неће дуго трајати. До ње је дошло услијед непознавања суштине демокрације и услијед неспособности да се критички оцјене неке протудемократске појаве. Није томе, дуго да се из претјеране интернацијоналности и космополитизма викало на све што је нацијонално; та је мода сузбијена повратком к нацијонализму (који опет пријети да претјера и да он сам постане модом). Некада је било модом омаловажавати историју, док данас настојавамо што више да успоставимо везу с прошлошћу. Антидемократски покрет, хтијући да — као мода — поред своје негативне стране покаже и ону позитивну — не може да се ослони ни на један узор као на нешто стално и увјерљиво. Фашизам у Италији напримјер, доживјео је више промјена него година, а да те промјене не значе етапе једног природна или унапријед смишљена развоја. И по признању самог Дучеа, те промјене значе у главном само експериментисање, будући да ниједна не произилази органски из своје претходнице, него на против дезавујише и њу и читав систем (ако се ту може уопће говорити о систему). Једно је само заједничко свима оваквим управама: сила, јер су све оне наметнуте већини народа. Слично што о фашизму може се рећи и о немачкоме национал-социјализму, иако се овај много више од талијанског фашизма и за разлаку од њега, позива на вољу народа или већине, признавајући тиме тој вољи сву њезину важност. Резултати и плодови антидемократских управа нипоипо не оправдавају одушевљење за њих и повику на демокрацију. Ни за један од неоспорних успјеха (а нема их много) антидемократских режима не може се рећи да га не би било и под демокрацијом, док се на против за многа зла антидемократских режима може са сигур-