Бранич

САОПШТЕЊА

473

Министарство правде дало је овакво образложење уз овај члан : По § 26. Извршног поступка имају се извршења проводити искључиво помоћу судских органа т. ј. или помоћу нарочитих извршних чиновника, односно судских изершитеља или помоћу чиновника судске писарнице или судских служитеља. Само изузетно може се, где нису постлвљени нарочити извршни чиновници, провођење важних или тешких извршних радњи поверити јавним бележницима. Међутим данас није у свима подручјима судска служба овако уређена. На подручју раније Србије и Црне Горе проводе се судска извршења преко органа општих управних власти а на подручју бивше Војводине постоји установа судских извршитеља, који нису судски намештеници него лица која као судски повериоци проводе извршења и за то наплаћују за себе таксе по прописаној тарифи. Пошто због недостатка потребних финансијских срестава сада није могуће у свим подручјима проводити организацију извршне службе онако, како би то одговарало споменутим прописима Извршног поступника, мора се у том погледу до даљњега данашње стање оставити на снази. То се предвиђа у чл. 19 нацрта. Разуме се, да се на подручјима раније Србије и Црне Горе сарадња општих управних власти у провођењу извршења има удешавати према прописима новог Извршног поступника. То ће се учинити уредбом коју ће Министар правде издати са Министром унутрашњих послова". Као што се види, нацрт Уводног закона наређује да провођење извршења на побројаним подручјима, и по ступању на снагу Извршног поступника, продуже органи који су их и до сада вршили, с тим да ће Министар правде у споразуму са Министром унутрашњих послова по овоме новом начину извршења прописати накнадно ближа наређења. С друге стране, у образложењу Министарства правде објашњава се да је овако морало да се поступи због недостатка финасијских срестава. Морамо одмах да нагласимо да је велика штета што се приликом састављања нацрта Уводног закона није покушало да се још у овај закон унесу главне линије нове уредбе односно ближих наређења, како се то вели у чл. 19. нацрта, јер би се онда најбоље уочиле све тешкоће на које ће се наићи приликом регулисања овог питања, па верујемо, да би се одустало од овакве солуције за заштиту државног буџета. Поступак извршења по новом закону веома је сложен, јер предвиђа поред осталога усмене расправе, дражбена рочишта, преслушање странака под заклегвом, правне лекове по систему грађ. пар. поступка, што је све у складу и реду кад ове радње имају да спроведе судови. Поставља се питзње које ће радње и у каквом ограниченом облику нова уредба поверити општим управним властима а које ће задржати по Извршном поступнику у надлежност судова. Јер немогуће је, а то ни нацрт Уводног закона не предвиђа, да све радње извршења пређу у надлежност полицијских власти. Да је то било изводљиво и да се тако мислило не би требала накнадна ближа наређења. Значи, да ће у будуће за извршења морати ипак да се ангажују и судови. Али рачунало се, ваљда, на ангажовање у мањој мери, што неће изазвати нове личне и мзтеријалне издатке. А да ли се на овај начин неће унакарадити Закон о извршењу и обезбеђењу и да ли је уопште изводљива намеравана подела надлежности по овоме закону ? У образложењу Уводног закона може се на неколико места наићи на констатацију да одуговлачење у наплатама тражбина егзекутивним путем наноси штету не само појединцима него и целој народној привреди. С правом се мора запитати, како се крај овако здравих и тачних констатација могла предложити солуција садржана у чл. 19. нацрта када би неминовно то јошвише укочило и компликозало иначе заостали рад на извршењима код Управних власти. Ми смо већ унапред изложили у каквом стању се налазе обезбеђења и извршења код полицијских власти, те сматрамо да је излишно да нарочито иаглашавамо колика би се штета нанела како веровницима тако и целој народној привреди, ако би се ова одредба озаковила, а то као што смо напред видели није било у интенцијама Министарства правде. Штедња и опрезност да се не пређу гракице буџетских могућности несумњиво су потребне и престављају одлику у вођењу финансијске политике једне државе, али све то под условом да услед тога не трпи углед државе, њен ауторитет и њен престиж.