Бранич

516

„Б Р А Н И Ч"

асЗ ћос ) што све зависи од врсте императива и његове наредбе), свима или појединим члановима једне одређене друштвене заједнице у извесном периоду времена, будући праћени, ради свога остварења и оживотворења, друштвеном санкцијом која се јавља у виду спољне принуде, а која, опет, може бити, и ако увек само друштвена, било организована, и у овом случају непосредна (који је начин правило) или посредна (што је изузетак), би чо неорганизована (само спорадична). Држава је једини, у крајној линији, извор права. Као такво, право има државно-друштвену санкцију. Отуда по своме схватању све правне норме имају правну санкцију (која је, при томе, као што је то одлично указао проф. Тасић, еластична, релативна, различита), али која у сваком случају постоји. Право је, с тога, збир норама које се, издате од државе, и примењују, мислимо у случају сукоба и повреде, само и једино од државе, те се зато и све врсте самопомоћи, разуме се само оне које се врше у облику и у обиму одређеном по прописима позитивнога права, јављају као вршење правне заштите, чији монопол има државна заједница, а појединци који је врше као органи државе (јер је по њеном овлашћењу и у обиму од ње прописаном врше) а не као „извршиоци колективних свести", који је појам сувише непрецизан и, по нашем мишљењу, постојећи само у зачетку али није зачетак, будући, опет, израз оне основне природне међузависности и поделе рада, није довољан да се на њему заснује, и поред потребе његовог признања и указивања, можда више као на идеал који је у остварењу, један правни или чак и читав друштвени систем. Појам права је претстављао и још и данас претставља једно од најспорнијих питања правне науке, чак можда више филозофије права па и социологије права. Многобројна су мишљења или варијанте мишљења изнета до сада. Мвога од њих претстављају данас материјал у арсеналу старих идеја које су биле израз свога времена, израз идејних стремљења времена делања аутора. Данас је та борба идеја јача, можда, него икада раније, јер су се у погледу друштвеног уређења почели не само да теориски бране него и практично остварују системи који се разликују од система на коме је основано друштвено уређење у току деветнаестога века, чак који су његова противност. Излагања проф. г. Тасића о појму права претстављају један пресек — одблесак те борбе која се данас у науци води, Разуме се да су она прописана друштвено-идеалистичким погледима аутора. У колико пак она могу да одрже критику, покушали смо да на појединим ужим проблемима покажемо. У сваком случају излагања проф. Тасића о проблему појма права, као и већина излагања о тако бројним проблемима којима се он бави у своме делу Уводу у правне науке као на пр. питања државе, извора права, тумачења правних прописа, правне науке, израз су најбоље научне методе, можда, по нашем иишљењу, са недовољним разликовањем правне и социолошке методе (боље науке), и као таква претстављају најбоље обрађену правну материју ове области, материју опште теорије права.