Бранич

532

,Б Р А Н И Ч"

жан по званичној дужности да води рачуна и ако при пријему тужбе нађе да није стварно надлежан, да тужбу одмах одбаци, те би се могло приговорити овоме суду зашто тужбу у овоме случзју није одмах одбацио већ се упустио у расправу спора тако да је предмет ишао чак до опште седнице Касационог суда. Али и тај приговор био би неуместан, јер је у овоме случају уговором, дакле вољом странака одређена стварна надлежност избранога суда, па су странке од тога уговора могле и могу одустати у свако доба -— те због тога суд и није могао без приговора, по званичној дужности да одбаци тужбу, јер је суд иначе, кад уговора не би било, стварно и месно надлежан за расправу овога спора. Тиме што се тужена страна упустила у расправљање овога спора не истичући приговор о ненадлежности све до данас, не може се узети да се она прећутно одрекла тога свога права, јер је њена улога у спору пасивна и она у спору има само да се брани. Кад ће и која ће средства она да употреби, зависи само од ње и ако неко средство не употреби, не може се сматрати да га се одрекла. Друга би ситуација била да је овај приговор истакла тужилачка страна, јер је њена улога у спору активна, нападна, те кад она тужбу поднесе једном суду, има се и мора се сматрати да се одрекла надлежности других судова. По жалби заступника тужилачке стране Касациони суд је поништио решење првостепенога суда на основу §325. Грађ. суд. пост. са следећих разлога : „Погрешно је тај суд у ожалбеном решењу нашао да је у овом случају спорно питање о апсолутној надлежности која се може истицати у току целога спора. По закону (§§ 6. и 27. Грађ. суд. пост.) апсолутна надлежност одређује се по предмету спора и вредности његовој и тиче се њих. Она је предвиђена у јавном интересу тако да се вољом странака поједини спорови не могу одузимати из надлежности апсолутно надлежних судова и преносити на друге судове. Према томе, у овом случају где и сам Окружни суд налази правилно да је било могућно уговорнти надлежност избраног суда који је иначе за овај спор надлежан, не може бити говора о апсолутној надлежности избранога суда, како је тај суд узео у свом ожалбеном решењу. Питање о томе који је суд надлежан, било месно било у погледу дотнчних лица, какав је овде случај, спада у питање о релативној надлежности, јер не стоји то да је код релативне надлежности реч само о месној надлежности. Под појам релативне надлежности долазе надлежности и у погледу лица, која се као и месна може по закону, како и сам суд налази, мењати вољом странака, што је у овом случају нарочито допуштено и прописано § 433. Грађ. суд. пост. Према овоме, кад у конкретном случају може бити речи само о релативној надлежности, а не о апсолутној, као што погрешно тај суд узима, онда је погрешно и нахођење суда да се приговор о ненадлежности у сваком случају може истицати у току целога спора, па да би сам суд био дужан да то питање у току целога спора цени и по службеној дужностн. Напротив, По пропису § 112. Грађ. суд. пост. ово питање ненадлежности могло се истаћи само у одговору на тужбу и суд уопште није имао могућности да о њему расправља по службеној дужности. Сем изложеног, кад је овде у питању законом допуштена уговорна надлежност, онда по § 437. Грађ. суд. пост. странке имају право и одустати од ње. Па кад се тужена страна у овај спор, још давно упустила и о њему врло дуго време расправљала, онда је самим тим у смислу § 532. Грађ. зак. обелоданила своју вољу да, и поред клаузуле у уговору о надлежности избранога суда, расправи овај спор са тужилачком страном пред редовним судом, чиме се конклудеитно одрекла уговорне надлежности. Ово важи и за случај кад би се узело као несумњиво да се поменута клаузула уговора из 1925. г. о надлежности избранога суда односи и на саму тужилачку банку, што у конкретном случају никако није несумњиво, како тај суд налази." Овај нас спор потсећа на оне предратне спорове када су умешни адвокати, „држећи се строго закона", били у могућности да „возају" једну ствар док се не би досадило или њима или њиховим властодазцима, или и једнима и другима. И, као што се и раније, у срећна златна времена, дешавало да каква одлука вишега суда изненада прекине „возање" каквога спора и извиђање истога ад 1п1ЈпЈ1а{еш, тако је и сад Касациони суд покушај заступника тужене стране, да сав судски рад од пуних шест година огласи ништавним, јасном одлуком својом демаскирао и спор довео у онај стадиум из којега се иазире само једно: његов крај.