Бранич

ПОЈАМ ПРАВА

513

прописи обичајног, уговорног, међународног, аутономног, институционалног и т. д. карактера и то као такви, т. ј. као појаве самосталног карактера независно од државе или бар не позитивно зависно, т. ј. да силу своје обавезности добијају од и преко, посредно или непосредно од државе, ако и негативно зависно, т. ј. да не смеју бити у противности са нормама издатим од државе (у колико би држава уопште могла да дира у те вандржавне норме, одн. у колико би држава могла да својевољно, путем свога права промени дотадање границе надлежности — в. стр. 43) и ако се ни ово последње ограничење не би могло извести у потпуности из излагања г. Тасића пошто он даје, бар у појединим случајевима, могућност да обичајним правом буде укинуто позитивно-државно право одн. пошто он не допушта држави да самостално повлачи границе евентуалне аутономије појединих друштвених, изван или унутар државе, оргаиизација. При даљој разради оваквог појма права, проф. Тасић, пошто је узео најширу могућу, бар по форми, дефиницију, указује с једне стране на позитивност а с друге стране на континуитет права. Разумевајући под позитивношћу права његову остварљивост у животу, одн._ његов утицај као социјалног фактора на људе и људско друштво који се појам позитивности разликује од његовог уобичајеног схватања у правној науци и одговара Сот*е-овом социолсшком схзатању позитивне филозофије, а који би појам радије назвали ефикасношћу — остварљивошћу, да би се избегле могуће забуне које нису, баш из разлога непрецизне терминологије. ретке), он указује на релативност ефикасности-остварљивости 7 ) права, па било да је у питању право као творевина државна било да је у питању право као социјална свест. Докле, пак, та релативност иде, докле, дакле, било појединци било власти врше и примењују правне норме, питање је мере која нема сигурног и категоричног критеријума, већ који је, као и сама институција која треба да буде тим мерилом мерена, релативан и изражава се §го55о шос!о, исто тако релативним и временски условљеним максимумом и минимумом. Под континуитетом се, пак, сматра аспект идентичности државе, идентичности изнутра, при чему се јављају, нарочито с обзиром на проблем револуције и права, многобројна гледишта која, разумљиво, нису могла наћи детаљнију обраду у обиму ове књиге. Питање санкције правних прописа, које се мора тесно довести у везу са питањима административне дискреционе власти и слободе судиског уверења, 8 ) питање прописа без санкције, 9 ) правила са мањом правном снагом и праЕила од којих по-

7 ) Ми смо слободни да овде укажемо на врло често понављање и истицање онога појма релативности у делу проф. Тасића (као у осталом и неких других појмова). При томе сматрамо оваква понг.вљања и истицања као нужна, јер се врло често од стране појединих аутора долази до погрешних закључака, чак супротних заступаном схватању, због незођења рачуна о основним појмовима, о основним идејама. Велика је заслуга г. Тасића да је он на ову чињеницу обратио највећу и потребну пажњу, дајући тиме свакако и пример за углед а и оправдање за такво поступање других. 8 ) В. стр. 84-87. ђ В. стр. 74-76.