Бранич

126

,Б Р А Н И Ч"

риски Бергбомово гледиште било тачно, остало би без икаквог ефекта. То би много умањило његову вредност. Ми нисмо овим хтели рећи да се не могу вршити испитивања чисто спекулативне природе. Иама само изгледа као сасвим оправдан постулат, да је потребно да та испитивања имају било посредног било непосредног рефлекса на живот, да су у овом или оном смислу „практична". То би био услов пуне вредности тих спекулација. Ми ћемо се на ово питање доцније још једном вратити. — II Празнаие које су се јавиле тек доцније ао кодификацији. Несумњиво је, да живот пун динамике, доноси нове случајеве у праву." Право је живот, а живот је право" 5 ) каже наш уважени професор г. Перић. И иста распра коју смо изнели у првој хипотези води се и овде. По рационалистичкој школи и овде, код односа створених по кодификацији, треба се послужити законом—тим писаним разумом. Оно што је закону страно као детаљ, није му страно као принцип. Ако се у закону не налази тај однос расчлањен у појединости, у њему се ипак налази клица тог односа. Стари односи родили су нове. Отуда стара правила могу се применити и на нове случајеве. И у свету идеја сусрећемо се са истим законом рађања, развоја и умирања као и у свету организама. Све се дакле може решити помоћу принципа изражених у кодексу, помоћу ,.духа" закона, „битне карактеристике свију правних прописа". Истина решавање извесних нових односа помоћу духа закона само је чиста форма. „Тиме се хоће дати легална подлога нормама које еу с погледом на одредбе кодекса слободне и независне" кажу еволуционисте (Ж. Перић Ј. п. на е. пр. ш.). „Фикција изналажења законодавчеве воље у таквим случајевима само је заклањање судије за законодавца, импутирање судијске воље законодавцу (Б. Марковић: ор. сИ.). По рационалистима „форма није нигде, а најмање је она то у праву нешто равнодушно. Форма је последња одбрана и гарантија права и када та одбрана падне, и са правом је дефинитивно свршено. 6 ) Између форме и садржине, дакле, постоји међусобни утицај. Тај утицај је толико преплетен, да је често немогуће поставити границе шта долази од форме а шта од садржине. Одбацити парламенат у демократским државама, кроз који се изражава буржоаски поредак, не значи ли, можда, учинити корак ка трансформацији самог тог поретка? Чувајући форму, ми чувамо закон. Ако одемо корак даље, ми ћемо одбацити и сам закон. Дајући судији право да га допуњује — како хоће еволуционисти — ми, да би били доследни, морамо му дати право и да га корегира, што би у крајњој линији водило томе, да би судија био потпуно еманципован од нисаних закона. Нешто. зацело, што се не може желети ни са гледишта интереса сигурности правног саобраћаја, ни баш, са гледишта развоја друштвених односа на коме су еволуционисти толико инсистирали. Изазивајући неизвесност у решавању спорова — то је неминовна последица судског арбитриума — еволуционизам би довео до стаг-

5 ) Ж. Перић: Преливи (ниансе) у праву. Оштампано из спом. Мауровићу. 6 ) Ж. Перић: О улози судске власти по српском законодавству. Предговор хр. законику за Кр. Србију у издању Г. Никетића 1909 г.