Бранич

СУДСКА ПРКСА

137

су види да је супсидијарни тужилац Алексић на претресу имао свога заступника, који је приликом саопштења пресуде изјавио ревизију и тражио да му се пресуда достави ради оправдања ревизије, па му је пресуда и достављена, али он ревизију није оправдао. Према § 82 од. III реч. 2 ксп. списи, код којих од доставе тече рок за правни лек, достављају се или прив. тужноцу лично или његовом заступнику, али не и једном и другом, услед чега је Окружни суд правилно поступио кад је пресуду саопштио и препис исте доставио само заступнику супс. тужиоца. Због тога је Касациони суд жалбу супс. тужиоца Алексића, као неоснозану одбацио по § 342 од. IV ксп". Јован. Д. Смиљанић, секретар Касац. суда у Београду. Да ли је држање и расшурање страних срећака кривично дело предвиђено у отишем крмичном законику. — Поводом одлука наших судова. Од пре неког времена у два-три маха преко јавности су изношени случајеви, да су извесна лица која су у нашој земљи држала или растурала срећке иностраних лутрија, била осуђивана од наших судова по § 364 од. 2 крив. зак., који предвиђа као кривично дело држање и растурање страних срећака. Тај законски пропис гласи: „Истом ће се казном казнити (т.ј. новчано до 10.000 динара, а у поновном случају и затвором до шест месеци) и ко неовлашћено држи стране срећке за себе или ради продаје". Наши судови, са изузетком једког случаја правилног пресуђења, бар колико је нама познато, нашли су да држање и растурање страних срећака претставља кривично дело из општег кривичног законика, предвиђено у поменутом његовом пропису. Међутим, пропис § 364 крив. зак. више не важи. Са ступањем на снагу Закона о установљењу и уређењу Дожавне класне лутрије за потпомагање народне привреде, од 5 децембра 1931, који је истог дана добио правну важност, одредба § 364 крив. зак. дерогирана је прописом § 35 тог закона, који предвиђа: »Од дана ступања на снагу овог закона забрањује се:

2) Продаја и држање срећака и промеса страних лутрија уопште". Следећи прописи поменутог закона предвиђају санкције. У § 36 наведено је: „За све кривице учињене по § 35 тач. 2, 3 и 4 казниће се кривац новчаном казном од 2.000 до 10.000 динара. У случајевима кривица из § 35 тач. 2 овог закона одузимаће се у корист Државне класне лутрије и све хартије, лозови и т. д. чија је продаја забрањена". Одредба § 40 предвиђа да ће се новчана казна, ако је осуђена лица не буду могла платити, претворити у казну затвора, „рачунајући један дан затвора у 100 динара". Извиђања и суђење ових кривичних дела врше финансијске дирекције у см. § 42 поменутог закона, по званичној дужности или по пријави Државне класне лутрије или приватних лица. Као што се види, правна ситуација у погледу држања и растурања страних срећака измењена је законом о Државној класној лутрији. Са гледишта правне теорије, одредбе доцнијег закона укидају одредбе ранијег закона, ако су у међусобној колизији. Осим тога, познато је правно начело, да специјалан закон замењује и чини неважним општи закон, кад су у питању оне њихове заједничке одредбе које на различит начин регулишу исту правну материју. По тим правним начелима имало се расправити и постављено питање страних срећака. Општи кривични законик ступио је на снагу 1 јануара 1930 године, а закон о установљењу и уређењу Државне класне лутрије добио је важност 5 децембра 1931 године, дакле, овај други закон је доцнији. Усто, општи кривични законик, предвиђајући кривична дела опште природе, додирнуо је у XXVII глави: кривична дела противу имовине, у одељку 6: игра на срећу, без много појединости, радњу држања и растурања страних срећака и угрозио је казном. Међутим, закон о Државној класној лутрији, донет у циљу регулисања једног об-