Бранич

172

,Б Р А Н И Ч*

ријал надмоћнија над фабрикатом тужене стране. Са оваквом замерком ревизија мора имати успеха. Призивни суд прихватајући гледиште да овај проспект тужене стране сматра као упоредну рекламу и да отуда произилази повреда § 1 зак. о нелојалној конкуренцији, у ствари је погрешно оценио суштину ове врсте врбовања (рекламе). Недозвољена упоређујућа реклама претпоставља да су нападнути од стране конкурената производи одређене конкуренције или одређеног круга и упоређени са сопственим производима конкуренције. У реклами тужене стране реч је у опште само о „Дамит" материјалу у односу на обичну или печену циглу. Основни ставови проспекта побијене пресуде ни на једном месту не односе се ни на једно друго одређено предузеће. Грађевински камен о коме је реч по своме пореклу није ближе обележен, тај или онај, који производи материјал конкуренције ни посредно ни непосредно није именован. У проспекту се не упућује на производе чланова тужилачког савеза коме према ономе што је утврдио призивни суд припада већина баварских фабрика. У проспекту тужене стране, у другом проспекту, који је предмет овога спора на спољној страни обележеној са плавим и белим, не упоређују се у опште производи одређених фабрика и сировина. Пре се има упоредити зидање од печене цигле као такво са оним од „Дамит" материјала, које према назору тужене стране преставља новитет и напредак. На овај начин извршено опште упоређење двају техничких могућности — дзају система — не долази под појам забрањене упоређавајуће рекламе противне добрим обичајима, ма се то радило и у циљу конкуренције. Овде не достаје баш оно, што упоређујућу рекламу чини недопуштеном радњом конкуренције, а то је величање своје робе на рачун и омалаважавање робе једнога другога одређеног конкурента. Основна забрана излагања преимућстава и недостатака двају система спречило би сваки напредак технике и привреде. Отуда пракса сматра за допуштена изјашњења, која се служе таквим системом борбе и не сматра да долазе под § 1 зак. о нелојалној конкуренцији, ако не садрже личне нападе части или ако не садрже свесна или груба нехатна тврђења противна истини. Према овоме призивни суд је неправилно узео постојање једнога случаја упоредне рекламе, док је спорни случај требао да сматра као борбу система. Ради тога не може ни опстати. Није потребно ни да се ствар врати, јер утврђено чињенично стање омогућава ревизионом суду да одлучи о самој ствари. (§ 565 од. III гр.п.п.) — Према ономе што је напред изложено ради се овде о томе, пошто нису у питању напади повреде части, да ли су она тврђења, која је поставила тужена, а противу којих тужилац приговара истинита или не, и у случају да се утврди неистина да ли је тужени с обзиром на ово радио умишљајно или грубо нехатно. Пресудно за одлуку о томе да ли је једно тврђење у борби конкуренције истинито или неистинито, није објективни смисао овога тврђења, већ смисао, којиму придају адресати тога тврђења с обзиром на схватање, које само по себи долази без дубљег размишљања. Према овоме приговорени ставови проспекта и за лајика могу имати смисао, да се ма-