Бранич

НОВИ ПОЉСКИ ЗАКОНИК О ОБЛИГАЦИОНОМ ПРАВУ

153

дионог обвезивања, што ипак не спречава да се узрок (кауза) лојављује као садржина уговора, али што се мора узети у обзир при тумачењу уговора и одређивању приговора које дужник може истаћи своме повериоцу или његовоме цесионару. Само изузетно, законик допушта и облигационе односе без каузе као резултат хартија на доносиоца или акцептације асигнације од стране асигната. Постоје осим тога и апстрактни уговори, чија су дејства више или мање независна од каузе облигационог односа, као на пример цесија, преузимање дуга, јемство. Начин закључења уговора одговара, осим неколико посебних случајева, прописима швајцарског законика о облигационом праву и прописима немачког и аустријског ревидираног грађанског законика. Понуда упућена присутноме лицу не може бити -опозвата за време рока који је одређен у самој понуди или за оно време које је нужно да одговор послат на време стигне понуђачу. Уговор се сматра закљученим у моменту пријема одговора и то онда када се може објективно претпоставити да је нонуђач сазнао за пријем понуде. Законик је дакле изречно усвојио теорију пријема; доказ да понуђени није био, и ако за то нема до њега никакве кривице, у могућности да сазна за одговор, који му је стигао, није допуштен. Ако учинилац понуде захтева непосредно извршење или ако је, према садржају понуде или према обичају, саопштење о пријему некорисно, уговор се закључује са одговарајућим пријемом, посебно започињањем извршивања уговора у прикладноме времену. Међу начинима промене уговора, једино право једностраног раскида уговора заслужује посебну пажњу, јер сви други начини, као капара, конвенционална казна и уговорни интереси, не показују никаквих значнјних особина. У погледу права једностраног раскида уговора, законик је пошао за примером немачког права. Код свих уговора, свака страна може задржати себи право да их откаже путем једностране изјаве, не условљавајући то своје право никаквим условом као на пример неизвршењем од друге стране (као што је то случај са 1ех сотгшззопа). У случају раскида, странке су обавезне да једна другој врате у потпуности све оно што је примљено у колико није наступила извесна промена као последица случаја или у колико се то не показује као неопходно у границама уобичајене управе над предметима које треба повратити. Ови се прописи примењују исто тако и на случајеве раскида двостраних уговора, као купопродаје, промене и предузећа, због правних или фактичких мана. Пропис који се односи на уговоре који се тичу радње трећег лица, одговара францускоме грађанскоме законику, јер у случају сумње обећавалац дели одговорност јемца. У погледу уговора у корист трећег лица законик је усвојио систем немачког трађанског законика који се уосталом не разликује много од савремене интерпретације члана 1121 француско грађанског законика, што ће рећи да су оваква уговарања допуштена без сваког ограничења и да треће лице може увек, без посебног уговарања, захтевати непосредно извршење од стране дужника. Др ^ги избори облигација- — Међу другим изворима