Бранич

268

,5 РА Н И Ч'

чен у судској пракси његов с.мисао је сасвим јасан. Из њега произилази да су странке дужне, да се са својом тужбом обраћају одређеном суду, тако да ако то тужитељ не учини и обрати се у место одређеном суду, суду опште местне надлежности онда се овај последњи има сматрати ненадлежним и противној странци припада право да истиче ненадлежност суда. Но ако се туженик упусти у усмено расправљање о главној ствари пред тим судом, а не истакне приговор о ненадлежности суда и не позове се на споразум о надлежности одређеног суда, онда ће суд опште местне надлежности, коме је поднета тужба, постати надлежан за дотични правни снор, што значи да ће у противном случају тужба бити одбачена. Да се овај пропис односи баш на надлежност одређеног суда, а не на надлежност судова у опште, како се то у судској пракси погрешно тумачи, види се из тога факта, да ово исто наређење садржи § 41. ст. 2. Гр.п.п., који пропис има општи карактер, док се § 101. Гр.п.п. односи само на надлежност одређеног суда. Према томе када цитирани законски пропис предвиђа, да ће суд опште (или које друге посебне) а ке уговорне надлежности постати надлежан само за случај да се туженик упусти у усмено расправљање о главној ствари, а не изнесе приговор о ненадлежности суда, онда је јасно да је надлежност одређеног суда искључива (разуме се као местна) а не изабрана. Значи да греши судска пракса када противно поступа, па је желети, да се у решењу овог питања пође правилним путем.

Александар Ј. Самоновић, судиски приправник — Параћин. ЗАСТАРЕЛОСТ К40 ПРОЦЕСНА ПРЕТПОСТАВКА ЗА ИЗД4ВАЊЕ МЕНИЧНОГ ПЛАТНОГ НАЛОГА У „Браничу" за децембар 1935 год. изишао је чланак госн. Драгомира И. Ивковића, адвоката из Београда, под насловом „Менични платни налог по застарелој меници" у коме писац долази до закључка да суд није позван да по званичној дужности узима застарелост у обзир при издавању меничног платног налога, а туженику остаје право да застарелост истиче у приговорима противу издатог меничног платног налога. Међутим, ми се са оваквим закључком г. И. не слажемо, па ћемо зато овде изнети своје мишљење. Прописи грађанског парничног поступка који регулишу поступак при издавању меничних платних налога двојаки су: једни сV специјално и искључиво прописани за поступак у меничним и чековним споровима, а други за поступак у мандатном поступку у првом реду а на поступак у меничним и чековним споровима кмају се применити тек у оним случајевима када нема оних првих прописа. Прописи прве врсте садржани су у §§ 649—653 Гр. п.п. и нема спора у погледу њихове примене, али ниједан од тих прописа не додирује питање застарелости меничног потра-